[ Generalna ] 29 Novembar, 2007 19:00

Na karti piše gateway C3.Dođem ja na dotični gate kad - aviona nema.Pogledam sat: 7:55.Pogledam kartu: 8:01.Veselo, rekoh u sebi.

Priđem K jedinom prozoru koji nije presvučen mutnom folijom i pogledam napolje kad još veće iznenađenje: aviona nema, sneg po celoj pisti.Kud svi turci tu i mali mujo.Spustih torbe na pod čekam i ja. Pade mi na pamet rečenica koju čelnici GSP-a govore svake zime u decembru:

-Gužva je na putevima jer nismo posuli so po snegu sneg; nismo posuli zato što nas je sneg iznenadio.

Bože mili, čuda velikoga, kud pade sneg u decembru??

Nije Decembar, ali nije baš i da je Decembar daleko... 

Prođe pola sata, prođe sat vremena.Ja već popio kafu, pa još jednu, dopisujem se sa ljudima sms-om i objašnjavam situaciju koliko je ja razumem. Oko 9:15 vidim ja komešanje mase, kao na studentskim protestima '90-ih (ha, sad mi pade na pamet, mi možemo imati That '90's Show jer ionako se iz pravičnih razloga izrodila komedija, kao i razne drogeraške skraćenice kao što  su LSD, LDP...).Kuda sad, kako sad, pogledam monitor vidim ispravku.Nije C3 već A3.Dooobroooo, dohvatim ja prtljag i na drugi kraj aerodroma kad tamo - opet nema aviona.Pa dobro bre, jel vi mislite da mi letimo avionom ili samo da letimo do holandije??

Tu smo čekali nekih pola sata kad se začu huk razbuđenih ljudi i vidim iste jakne, bunde i trenerke kako se  opet pokreću.Šta je sad pomislih i vidim na terminalu stoji da smo prebačeni na A6.Srećom pa je to sad samo par metara razdaljine a nisam ni morao da menjam kafić u koji sam seo.Uostalom, ne bi ni poleteli bez mene jer sam se prijavio da sam na aerodromu.Prc!

Eh, kakva sam ja naivčina kad se mislim sa njima izboriti...Taman je prošlo nekih 45min kad opet promena na terminalu.Aj sad da vas vidim, vas koji čitate ovaj članak.Kuda su nas sad poslali?Evo i pomoći ći vam.Imate od C1 do C3 i od A1 do A6.Hajde, da vas.Čujem.Ne, nije taj.Jok, ni taj.Definitivno nije taj.Da vam skratim muke, možete ih sve navesti i pogrešićete jer nova informacija o poletnom gateway-u je - prazno mesto.Da da, ne zna se odakle će da poleti avion.

Hmmm....sad mi je došlo da upalim cigaretu iako sam ih ostavio.

Uz ispijanje soka (nisam više mogao kafe) dočekah da na terminalu se pojavi gateway za Amsterdam pod oznakom A3.Pogledam ja onako ispod oka ka semaforu iznad ulaza a tamo piše Kopenhagen.Totalno zbunjen, besan & razočaran odem ja na informacije da pitam u čemu je fazon.

- Da gospodine, sa gateway-a A3 poleće let za Amsterdam, to što piše Kopenhagen je samo zato što nije apdejtovana (wow, pa mi znamo i strane reči) informacija.Odlično je to što konačno znamo sa kog gateway-a poleće avion.

Molim?MOLIM????Da li ste vi čitaoci pročitali dobro ovo što sam napisao? Oni su srećni jer znaju odakle će da poleti a ne koji avion i kad!?!?Odgovorim ja balkanski 'dobro ste se i setili nakon četiri sata' i odem a u sebi sam mu se još i načestitao mile Nove Godine i njemu i celoj njegovoj familiji.

Sad je već oko 11 sati i niko od ostalih putnika nije siguran da li je Amsterdam ili Kopenhagen (samo sam ja otišao na informacije da pitam u čemu je štos, hehe).Čak i kad su došli policajci i vršili drugu kontrolu ljudi su ih pitali da li je to let za Amsterdam.Ja ih gledam sve okolo, bio naročito glasan jedan romski bračni par (nemam ništa protiv njih, stvarno se potrefilo) i razmišljam se: pa nije vam ovo autobus pa da pitate majstora da li ide do vuka pa i ako ne ide nema veze, uzeću drugi.

What ever, čekamo još nekih 45min, stjuardese tu, stjuardi, pitamo mi šta se sad čeka a oni kažu: pa da se natankuje avion.Slušam iza mene dva čoveka kako pričaju, jedan iskusan inozemac i jedan newbie inozemac.I naravno newbie sve upija kao da je ovaj prvi ne znam ni ja šta.Cupćem i samo mislim tik-tak-tik-tak-tik-tak......

Počeli da puštaju u avion.Yeeeeee....Ušao sam u avion.Yeeeeeee....Smestili se svi putnici.Yeeeeeeee....Pustio sam sms svima da polećemo i da gasim telefon.Yeeeeeee....U tom trenutku uključuju se zvučnici i čuje se:

- Poštovani putnici.Usled vremenske nepogode mora pred poletanje da se uradi odleđivanje aviona.Iz iskustva znam da to neće trajati ispod pola sata do četrdeset i pet minuta.Molimo vas za još malo strpljenja.Hvala.(klik)

Molim!? Pa da vam se ja bip bip biip biiip biiiiiiiip biiiiip biiiiiiiip bip bip biiiipppp a pored toga i biip biiiip bip biiiiiip biiiip!!! Eh da a i BIP BIP BIP!!!!! Pa imali se 4 sata da odledite avion i sad ga odleđujete biip biiiipp biiiip biiiiiip!

Sad kad pišući ovo sve opet proživljavam mogu vam reći da se ponovo osećam smoreno kao u tom avionu.I znam da sve ovo što sam napisao zvuči i liči na one loše viceve tipa :

- Živeo jedan zmaj iza sedam mora, sedam gora, bla bla bla bla i gde nakon pola sata gušenja kažete: i šta kaže zmaj kad ustane?Gde ja živim...

Ali tužno je što je sve istina.

Stoga samo ću vam još reći: nakon odleđivanja smo poleteli, leteli i sleteli na Schipol.A odatle je sve druga priča...

 

 Aerodrom Schipol

[ Generalna ] 28 Novembar, 2007 21:53

Kad sam pisao šta je sve bitno odrediti prilikom putovanja izostavio sam jednu stavku koja i nije toliko zanemarljiva a na vašeg pisca se odrazila poprilično negativno.Elem, stvar je u vremenskim prilikama.Ja sam odlučio (a i neke druge stvari su uticale na odluku) da putujem sredinom novembra iako sam znao da vreme može biti nepouzdano.U prethodnom članku sam rekao kako sam se odvezao u sneg do kuma...

Kod kuma...a kako može biti kod kuma!? Iće i piće, malo društvo, pesma do kasno u noć.Evociranje uspomena, prognoziranje događaja.I naravno obavezno pitanje:

- Hoćeš li ići na Ajax-ov stadion?

Ma kakav stadion čoveče, prvo mi treba vremena da dođem u prodavnicu i da znam reći 'hocu lebac' njihovoj pekarki, kroz zube i široki osmeh od uva do uva. Jer ovde lažna predusretljivost je bitnija od diplome.Često ali ne i uvek.

Uglavnom, malo sam i odspavao (D mi je rekla da joj se ne pojavljujem pred oči mrtav umoran od pića i nespavanja; kako kaže, hrčem) i probudio se na vreme za polazak na aerodrom.Na putu do aerodroma prelazili smo preko mostara i dok smo prelazili Dunav gledao sam kroz prozor suvozačkog sedišta. Osetio isti osećaj kao pre 13 godina kad sam tim putem išao u vojsku.Neka vrsta tupog osećaja ničega ali opet potrebe da pogledom što više upijem a ni sam neznam zašto. Mutnu reku, sive betonske nasipe, izmaglicu kroz koju se naziru savsko pristanište i iznad njega Kalemegdanska tvrđava.Samo što sam tad išao za Rumu, a sad...

6:15 - ugasila su se svetla na autoputu i utonuli smo u sivilo.

A pahulje i dalje veju kao da žele da tom sivilu daju neku emotivnu notu. Ili da mi još više otežaju put.

Na aerodrom stižemo na vreme, čekiram kartu i predajem prtljag.

- Nešto vam je teži prtljag, komentariše čikica.

- Sećanja i uspomene gospodine.Iseljavam se iz zemlje, odgovorih.

Nekako je iskrenuo pogled odozdo ka meni i kao da uhvatih pogled koji kaže: blago tebi sine, i ja bih voleo da mogu.A možda jednostavno nikad nije video nekoga ko se iseljava. Đavo će ga znati sa tim šalterskim službenicima, nikada ne znaš na čemu su.Da'l na C2H5OH (uobičajeni razlog) ili su na C21H30O2 (mada ovo drugo više liči na basement circle), ili im je možda samo priroda takva.Kako god, dobijem ja svoje mesto u redu koji vodi ka hitnim krilnim izlascima. Srecom nisam ka hitnom zadnjem (u slučaju dotičnog avioprevoznika se može reći i guznom) izlasku jer u običnim krugovima postoji nepopularan naziv za to mesto ako moraš izaći kroz njega napolje.

Sedam sa kumom, njegovim ocem i ujakom da popijemo po kafu.Neke lagane teme, vreme curi. Moj ujak je velika dobričina ali koliko zna da bude težak i koliko često, to mogu samo ljudi koji ga znaju.No ovaj put me je iznenadio.Sa svakim danom kojim se moj odlazak približavao postajao je sve mekši i mekši da bi kulminiralo tog jutra kad mi je rekao:

- Ove godine mi na slavu nećeš doći... 

Pa dobro bre, ne idem ja da se ne vratim.Ali i razumem ga, ipak smo dosta bliski, naročito on i moja majka pa se to sad prenelo sve na mene. I taman pre nego što ću ka pasoškoj kaže on:

- Hajde da popijemo po jednu.

Ne mogu, hvala ti, ali on navalio pa navalio.Vidim mu vlažne oči i znam zašto to hoće i na kraju rekoh

- Hajde po jednu lozu, za put.

Kucnusmo se, ispozdravljah se sa svima i dođoh na pasošku kontrolu.Carinik me ispretresa kao da je početnik na obuci, što će reći 'po pravilu službe', i pustio me u bescarinsku zonu.A tu...

(nastavak sutra uveče) 

 

Aerodrom Nikola Tesla uz pogled na Zemun i Dunav (gore) i novobeogradske blokove i naselje Surčin (desno i dole)

 

[ Generalna ] 25 Novembar, 2007 22:19

I pored brižljivo planiranog odlaska ipak se neke stvari ne mogu isplanirati do kraja.Na primer, šta poneti sa sobom a šta ostaviti.Istina je da sam ja pre ovoga već imao jedno veliko spremanje u kojem sam iščistio ogroman broj stvari i ostavio najpotrebnije, ali sad od tog najpotrebnijeg moram izabrati najnajpotrebnije.

Pre svega, prilikom odlaska morate se rukovoditi prevoznim sredstvom kojim putujete.Ja sam mogao izabrati

a) autobus: sredstvo za prevoz putnika i robe, pretpostavlja se da je počelo sa korišćenjem 1826 u francuskoj i služilo za prevoz putnika do javnih kupatila.Minus:veoma nepopularno za put na duge relacije krupnih ljudi (aka shadowdancer) ma koliko spratova i 'udobnih' sedišta imali, još gore ako se mora u onu mizeriju koja se zove Weseli Centar, a najgora je kombinacija svega navedenog sa vozačem koji vreme prekraćuje uz Južni Vetar.Plus: jeftin prevoz prtljaga ali ograničene količine.

b) voz: prve varijante voza se javljaju u Nemačkoj 1550 godine ali u zaprežnoj varijanti; vatreni konj se pojavljuje 1776 u Velikooj Britaniji.Plus: može se zakupiti kabina sa krevetom, protegnuti noge kad je potrebno, probati postati novi solunac vagon restorana, jeftin prenos prtljaga u većim količinama.Minus: presedanje (ne volEm presedanje nikako, pa i još manje od toga).

c)avion: popularna braća Wright (mada bi sad oni PERFEKCIONISTI rekli da još od Da Vinčija potiče ta ideja) su uradila to što su uradila i mi zato danas imamo šta...pa JAT naravno.Minus: loša usluga, karta košta kao kod drugih prevoznika koji i daju nekakav kvalitet, ograničenost (kako količine prtljaga tako i službenika), sendviči koje daju u letu su poluodleđeni, itd...Plus: plus...plus...plus...hmmm...    .......

No, službenici u JAT servisu su me obavestili kako mogu poneti 20kg ličnog prtljaga i 40kg pratećeg prtljaga.Ako je prateći prtljag preko 40kg plaća se dopunska karta po formuli

 ((ukupna težina) - 40)*5eur

Pa stvarno, na kartu od 300eur da doplaćujem još 100 ili 200 eur na prtljag...E nećete ga majci.Lepo spakujem u ručni prtljag notebook, sve potrebne papire, ikonu i molitvenik mog pretka pope Mateje koji je službu obavljao u vreme Karađorđa, drage stvari mojih roditelja, sve ostalo što mi je bitno i stvari za prvu ispomoć ubacim u kofer i tako se pripremim za poletanje.A onda me je u trenutku sustigla pomisao, tačnije iz nekog razloga mi je film proleteo kroz glavu od kako sam bio klinac, kuda sam sve bio, šta i sa kim radio, proslave, rođendani, ispraćaji, događaji u kući i napolju, raznorazni pokloni, roditelji, rodbina...i tri decenije svog tog života koji je stao u jedan kofer.Nije da se žalim, svesno sam ušao u ceo poduhvat koji se sad odigrava, imam planove o sopstvenom životu i porodici, jednostavno sama ta pomisao...

tri decenije života i uspomena u jedan kofer...

a onda se trgnuh i odoh pod tuš da sperem sa sebe žurbu tog dana.

Dok sam se pakovao zove me drugar R. i kaže:

Ja sam na NBGD, nemoj da pobegneš a da se ne vidimo, imam nešto za tebe i D.

Spremio se, uredio, pada veče (ne sedam u meče već u YUGA), sneg veje na sve strane.Ja uključio muziku (Chris Rea, Road to hell), grejanje i ljutim se onako srpski zašto vozači ispred mene po tom kijametu u boljim kolima idu 50.Kako god, kod Arene se nađem sa R. i čovek mi daje origami posvetu i čokolade best buy i made in serbia.Ljudi, čokolade su odlične a i kao poklon su veoma reprezentativne i firma se zove adore chocolat.Štaviše pred poletanje su me zaustavljali i pitali da li sam ih kupio na aerodromu.Dok smo stajali tako na vejavici, on pod kišobranom ja pod kapuljačom, zahvalio sam mu se na poklonu i pružili smo jedan drugom ruku da se pozdravimo.

Ako ti ikad nešto zatreba, reče R.Znam, odgovorio sam.

Neke stvari je bolje ne završiti.Ipak smo mi muški, ne glumimo u chick movies.Seo sam u auto, trubnuo mu za pozdrav i odvezao se u sneg, do kuma, kod kojeg sam proveo do sada poslednje veče u BG.

[ Generalna ] 23 Novembar, 2007 20:15

Nakon što smo se dogovorili kako ćemo i mog definitivnog usmeravanja ka zajedničkom životu u inostranstvu usledile su pripreme za odlazak.

Možda bi te pripreme bile i zabavne da nisu bile naporne.Pored svakodnevnog posla koji sam radio uveče bih se čuo sa mojom dragom i vreme provodio uz njen glas anđela koji mi sa druge strane skype-a dobacuje:

 ok, ja sam sada i zvanično zabrinuta.pa znaš li ti kako ovo zvuči, pa jesam li ti poslala knjige pre tri meseca a ti ih nisi ni pipnuo, kako ti zamišljaš da položiš taj ispit...

Nije da ih nisam pipnuo.Ako ništa drugo odneo sam ih od pošte do kuće.I prelistao ih.Bar u početku. A taj ispit što spominjem je prvi i osnovni korak bez kojeg kraljevska zemlja neće nikoga da uzme u razmatranje za dolazak u NL, kamoli da i dozvoli.

Na kraju sam morao sesti i zagrejati stolicu (neću reći koliko sam učio jer moja draga i moja okolina i dalje ne veruju da je to moguće) i polagati ispit. U ambasadi su me vrlo ljubazno dočekali, uzeli mi otiske svih deset prstiju na rukama (iskreno sam se nadao da neće i sa nogu, nije da se nisam kupao već jednostavno neprijatno bre), slikali me u kavezu u kom sam polagao verovatno da pored otisaka provere me i vizuelno.

I naravno olakšali me za 350eur.

Evropo...

Anyway, posle par dana agonije kažu meni ljudi iz ambasade da sam položio i mogu doći po potvrdu.Osmeh od uha do uha, lakim korakom lebdim ka ambasadi i uzimam famozni papir na kojem piše 'položio'.Broj poena: pri dnu.Nema veze, i na fakultetu sam najviše voleo kad dobijem 6 na ispitu koji spremam za jedno veče.

Šta sad i kuda sad?Papire overavam u sudu, stavljam Apostil pečat, prevodim na 'olandski i hitnom poštom šaljem za NL.A da bih bio siguran da je pošta došla na odredište koristio sam uslugu DHL.

Koji su me za tu isporuku olakšali za 100eur.Još ispade jeftino polaganje ispita.

Srbijo...

Uglavnom, papiri predati, tenzija raste jer se čeka ni manje ni više no mišljenje imigracionog odeljenja da li sam poželjan u NL društvu.To mi nikad neće biti jasno, zašto to zovu mišjenje kad je u stvari to presudno mogu li doći.Čak i papiri koje sad čekam ne zavise maltene od bilo čega drugog...Kad smo dobili mišljenje nakon mesec dana i još pozitivno našoj sreći nije bilo kraja.A ni njihovom računu koji je za to mišljenje postao teži za 900eur.

Lepo su meni stariji govorili : na zapadu je najskuplje znanje (čitaj mišljenje).Nadam se samo da mi nikad neće trebati njihov advokat.

Ali, ne lezi vraže...Znači, imam položen ispit, potvrdu da sam poželjan u NL, vizu na tri meseca koja mi omogućuje vreme da uredim papire i fali mi samo karta.Odem ja lepo u JAT i kažem: dobar dan, ja bih u inostranstvo tad i tad, molim vas kartu u jednom smeru.Oni kažu: može ali karta u dva smera, građani srbije nemaju pravo na kartu u jednom smeru osim ako nemaju radnu ili boravišnu vizu. Pokažem ja njima pasoš i vide oni vizu ali se opet natežu: znate, to nije baš boravišna viza...

Srbijo...

Nego šta je, pitam ja? I na kraju pozvaše stariju koleginicu koja je jedina prpoznala DiC oznake u vizi (a ne samo turistička C) i rekla ljubazno: naravno, dajte gospodinu kartu u jednom smeru.Srećan put. I vama srećan ostanak, pomislih u sebi. A o letu jatom i da ne pričam.Em je posebna priča, em im džaba i piksi i divac i sava glava i sve one poznate ličnosti u reklami kad je fuš kompanija.

Uglavnom, poslednja sedmica rezervisana za posete, viđanje nekih ljudi sa kojima se i neću skoro sresti,  obilazak nekih mesta, odluke šta nositi a šta ostaviti iza sebe...A o tome u nastavku koji će uslediti.

 

[ Generalna ] 21 Novembar, 2007 16:10

Godina 2006. Početak. Vreme kad sam predosećao da će mi se desiti važne stvari u životu, ali sigurno nisam očekivao  toliko važne i u tolikom broju.Sve je krenulo sa približavanjem dana kad ce se realizovati san većine ljudi: da ima sopstvenu firmu i bude svoj gazda (i ja kad sam započinjao samo sam sagledavao lepe stvari u tome, na druge me niko nije upozorio).Raskid sa bivšom firmom (prilično neugodan naročito kad obe strane znaju koliko im neko donosi ali opet poslodavačka ne želi da to prizna), jurnjava oko papira, prostora, pečata... Bile su to slatke muke najviše jer , iako okvirno jesam znao šta i kako, detaljno pojma nisam imao šta me sve čeka. Sve je to započelo u martu i to je promena koju jesam očekivao. A onda...

Mesec dana nakon toga prvi udarac: meni jako draga osoba nestaje iz mog života.Osoba koja je samnom tu od kako me je rodila, pružala mi podršku za sva s...nja koja sam pravio, koja me odgajila i izvela na put, napravila od mene ovo što jesam danas...Moja majka...Ne mogu tačno opisati šta je sve prolazilo kroz moju glavu u tim trenucima jer iako sam ja odavno vodio brigu o roditeljima, poslu, finansijama, ipak to nije to kad te osobe više nema.Ostaju iste brige i obaveze ali uskraćen za dragi pogled i dodir...

Mesec dana nakon toga drugi udarac: druga meni jako draga osoba takođe je otišla zauvek. Ujak, majčin rođeni brat, samo mesec dana nakon majke.Čovek koji mi je bio kao drugi otac, uvek se brinuo o nama, o meni, uvek me je stimulisao da idem napred i da mislim svojom glavom.’Neka se oko tebe dešava bilo šta, uvek i u svakoj situaciji imaš bar 10 sekundi da staneš i razmisliš šta da uradiš’,  njegove reči koje nikad nisam zaboravio.

Kažu ljudi, gde je dvoje tu je i treći.Šest meseci iza ujaka i otac mi umire. Čovek uvek miran i tih, mrava u životu povredio nije.

Haos u meni, haos oko mene.Poslovno, privatno, društveno...Kako god.E tu negde u tom haosu smo se nas dvoje i upoznali i tokom cele te godine bila jedina svetla tačka od svih dešavanja. Uvek tu da me saslusa, da me pita kako sam i šta radim, treba li mi šta.Neverovatno  koliko se samo u tim situacijama ljudi iz sopstvenog okruženja otkrivaju kakvi zaista jesu. Gomila ljudi me i jeste razočarala tad, neki i nakon svega toga, ali moja mala je stalno i uvek bila uz mene.

Za prošlu novu godinu sam bio kod nje, u njenom gradu i tad smo i počeli da ozbiljnije razgovaramo o svemu i pravimo planove.Koliko vremena nam za šta treba, koje su procedure, koliko šta košta...Ali svega toga ne bi bilo da svi ti ljudi nisu otišli od mene jer ne bih imao snage a ni srca da ih ostavim onda kad sam im najpotrebniji.

Što znači: pre pomišljanja o odlasku u inostranstvo dobro razmislite šta ostavljate a šta dobijate i da li se možete izboriti sa odlukom. Ja sam ostavio firmu, imanja, prijatelje, rodbinu; dobio novu državu, nov jezik, novo uređenje, nova pravila ponašanja, ali najvažnije je da sam dobio osobu koju volim i koja voli mene.Ništa od toga mi nije bitno osim poslednjeg. Firmu mogu uvek otvoriti, prijatelje stare dovesti ili posetiti, rodbinu takođe, imanja obići, naučiti nov jezik, steći nove prijatelje, naučiti nova pravila ponašanja možda čak uzeti i novo državljanstvo.Ali sve se to može stići samo ako uveče legnete i probudite se do osobe sa kojom se osećate potpuno.

[ Generalna ] 20 Novembar, 2007 21:20

Eto i ja sam postao gastarbajter.U neku ruku barem.Istina je da nisam morao otici 'trbuhom za kruhom' jer mi je bilo neophodno; imao sam u SER stan, otvorio svoju firmu pre godinu i po i nesto preko dana, razvijao se posao...Ali upoznah jednu osobicu koja je eto na srecu (neko bi rekao mozda i nesrecu) sa boravistem u NL.Nakon odredjenog vremena vidjanja i naseg shvatanja relacije, zajednicke buducnosti & procene situacije 'gde je bolje ziveti', eto mene u zemlji lala, vetrenjaca, sireva i crvenih dresova Ajax-a.

Ono sto zelim sa ovim blogom jeste da docaravam dogadjanja u inostranstvu mene koji dolazim na 'pripremljen teren', kod nekoga ko vec poznaje sistem i zna sta mi sve treba, onima koji imaju nameru da idu napolje iz SER. 

Toliko za sada, pozdrav od shadowdancera iz severne Venecije.