Godina 2006. Početak. Vreme kad sam predosećao da će mi se desiti važne stvari u životu, ali sigurno nisam očekivao  toliko važne i u tolikom broju.Sve je krenulo sa približavanjem dana kad ce se realizovati san većine ljudi: da ima sopstvenu firmu i bude svoj gazda (i ja kad sam započinjao samo sam sagledavao lepe stvari u tome, na druge me niko nije upozorio).Raskid sa bivšom firmom (prilično neugodan naročito kad obe strane znaju koliko im neko donosi ali opet poslodavačka ne želi da to prizna), jurnjava oko papira, prostora, pečata... Bile su to slatke muke najviše jer , iako okvirno jesam znao šta i kako, detaljno pojma nisam imao šta me sve čeka. Sve je to započelo u martu i to je promena koju jesam očekivao. A onda...

Mesec dana nakon toga prvi udarac: meni jako draga osoba nestaje iz mog života.Osoba koja je samnom tu od kako me je rodila, pružala mi podršku za sva s...nja koja sam pravio, koja me odgajila i izvela na put, napravila od mene ovo što jesam danas...Moja majka...Ne mogu tačno opisati šta je sve prolazilo kroz moju glavu u tim trenucima jer iako sam ja odavno vodio brigu o roditeljima, poslu, finansijama, ipak to nije to kad te osobe više nema.Ostaju iste brige i obaveze ali uskraćen za dragi pogled i dodir...

Mesec dana nakon toga drugi udarac: druga meni jako draga osoba takođe je otišla zauvek. Ujak, majčin rođeni brat, samo mesec dana nakon majke.Čovek koji mi je bio kao drugi otac, uvek se brinuo o nama, o meni, uvek me je stimulisao da idem napred i da mislim svojom glavom.’Neka se oko tebe dešava bilo šta, uvek i u svakoj situaciji imaš bar 10 sekundi da staneš i razmisliš šta da uradiš’,  njegove reči koje nikad nisam zaboravio.

Kažu ljudi, gde je dvoje tu je i treći.Šest meseci iza ujaka i otac mi umire. Čovek uvek miran i tih, mrava u životu povredio nije.

Haos u meni, haos oko mene.Poslovno, privatno, društveno...Kako god.E tu negde u tom haosu smo se nas dvoje i upoznali i tokom cele te godine bila jedina svetla tačka od svih dešavanja. Uvek tu da me saslusa, da me pita kako sam i šta radim, treba li mi šta.Neverovatno  koliko se samo u tim situacijama ljudi iz sopstvenog okruženja otkrivaju kakvi zaista jesu. Gomila ljudi me i jeste razočarala tad, neki i nakon svega toga, ali moja mala je stalno i uvek bila uz mene.

Za prošlu novu godinu sam bio kod nje, u njenom gradu i tad smo i počeli da ozbiljnije razgovaramo o svemu i pravimo planove.Koliko vremena nam za šta treba, koje su procedure, koliko šta košta...Ali svega toga ne bi bilo da svi ti ljudi nisu otišli od mene jer ne bih imao snage a ni srca da ih ostavim onda kad sam im najpotrebniji.

Što znači: pre pomišljanja o odlasku u inostranstvo dobro razmislite šta ostavljate a šta dobijate i da li se možete izboriti sa odlukom. Ja sam ostavio firmu, imanja, prijatelje, rodbinu; dobio novu državu, nov jezik, novo uređenje, nova pravila ponašanja, ali najvažnije je da sam dobio osobu koju volim i koja voli mene.Ništa od toga mi nije bitno osim poslednjeg. Firmu mogu uvek otvoriti, prijatelje stare dovesti ili posetiti, rodbinu takođe, imanja obići, naučiti nov jezik, steći nove prijatelje, naučiti nova pravila ponašanja možda čak uzeti i novo državljanstvo.Ali sve se to može stići samo ako uveče legnete i probudite se do osobe sa kojom se osećate potpuno.