Kad sam pisao šta je sve bitno odrediti prilikom putovanja izostavio sam jednu stavku koja i nije toliko zanemarljiva a na vašeg pisca se odrazila poprilično negativno.Elem, stvar je u vremenskim prilikama.Ja sam odlučio (a i neke druge stvari su uticale na odluku) da putujem sredinom novembra iako sam znao da vreme može biti nepouzdano.U prethodnom članku sam rekao kako sam se odvezao u sneg do kuma...

Kod kuma...a kako može biti kod kuma!? Iće i piće, malo društvo, pesma do kasno u noć.Evociranje uspomena, prognoziranje događaja.I naravno obavezno pitanje:

- Hoćeš li ići na Ajax-ov stadion?

Ma kakav stadion čoveče, prvo mi treba vremena da dođem u prodavnicu i da znam reći 'hocu lebac' njihovoj pekarki, kroz zube i široki osmeh od uva do uva. Jer ovde lažna predusretljivost je bitnija od diplome.Često ali ne i uvek.

Uglavnom, malo sam i odspavao (D mi je rekla da joj se ne pojavljujem pred oči mrtav umoran od pića i nespavanja; kako kaže, hrčem) i probudio se na vreme za polazak na aerodrom.Na putu do aerodroma prelazili smo preko mostara i dok smo prelazili Dunav gledao sam kroz prozor suvozačkog sedišta. Osetio isti osećaj kao pre 13 godina kad sam tim putem išao u vojsku.Neka vrsta tupog osećaja ničega ali opet potrebe da pogledom što više upijem a ni sam neznam zašto. Mutnu reku, sive betonske nasipe, izmaglicu kroz koju se naziru savsko pristanište i iznad njega Kalemegdanska tvrđava.Samo što sam tad išao za Rumu, a sad...

6:15 - ugasila su se svetla na autoputu i utonuli smo u sivilo.

A pahulje i dalje veju kao da žele da tom sivilu daju neku emotivnu notu. Ili da mi još više otežaju put.

Na aerodrom stižemo na vreme, čekiram kartu i predajem prtljag.

- Nešto vam je teži prtljag, komentariše čikica.

- Sećanja i uspomene gospodine.Iseljavam se iz zemlje, odgovorih.

Nekako je iskrenuo pogled odozdo ka meni i kao da uhvatih pogled koji kaže: blago tebi sine, i ja bih voleo da mogu.A možda jednostavno nikad nije video nekoga ko se iseljava. Đavo će ga znati sa tim šalterskim službenicima, nikada ne znaš na čemu su.Da'l na C2H5OH (uobičajeni razlog) ili su na C21H30O2 (mada ovo drugo više liči na basement circle), ili im je možda samo priroda takva.Kako god, dobijem ja svoje mesto u redu koji vodi ka hitnim krilnim izlascima. Srecom nisam ka hitnom zadnjem (u slučaju dotičnog avioprevoznika se može reći i guznom) izlasku jer u običnim krugovima postoji nepopularan naziv za to mesto ako moraš izaći kroz njega napolje.

Sedam sa kumom, njegovim ocem i ujakom da popijemo po kafu.Neke lagane teme, vreme curi. Moj ujak je velika dobričina ali koliko zna da bude težak i koliko često, to mogu samo ljudi koji ga znaju.No ovaj put me je iznenadio.Sa svakim danom kojim se moj odlazak približavao postajao je sve mekši i mekši da bi kulminiralo tog jutra kad mi je rekao:

- Ove godine mi na slavu nećeš doći... 

Pa dobro bre, ne idem ja da se ne vratim.Ali i razumem ga, ipak smo dosta bliski, naročito on i moja majka pa se to sad prenelo sve na mene. I taman pre nego što ću ka pasoškoj kaže on:

- Hajde da popijemo po jednu.

Ne mogu, hvala ti, ali on navalio pa navalio.Vidim mu vlažne oči i znam zašto to hoće i na kraju rekoh

- Hajde po jednu lozu, za put.

Kucnusmo se, ispozdravljah se sa svima i dođoh na pasošku kontrolu.Carinik me ispretresa kao da je početnik na obuci, što će reći 'po pravilu službe', i pustio me u bescarinsku zonu.A tu...

(nastavak sutra uveče) 

 

Aerodrom Nikola Tesla uz pogled na Zemun i Dunav (gore) i novobeogradske blokove i naselje Surčin (desno i dole)