Ostao sam vam dužan, you few, you very very few, koji i dalje pratite moj blog. Ostadoh vam dužan za dešavanja u inostranstvu, za posetu San Francisku i Dižonu. Ali poseta Istanbulu ipak ima prvenstvo nad svim ostalim.

Nije da sam imao neku preveliku želju da posetim taj grad, jednostavno su se složile kockice potrebe i želja u mom životu: potreba da uradim lasersku korekciju očiju i želja da vidim Aja Sofiju.

Te dve stvari nekako prate jedna drugu još od moje srednje škole, kad sam već nekoliko godina nosio naočare. Tad mi je profesirca istorije bila jedna bakica koja je iz nekog razloga uvek sa setom govorila o vizantijskom carstvu, srpskom carstvu, njihovoj propasti i Aja Sofiji. Često je spominjala kako je to jedan od retkih hrišćanskih spomenika, još "živih", koje bi trebalo videti za života.

Budući da mi je nošenje naočara dozlogrdilo, a i jer cena za koju sam otputovao dole, boravio, uradio korekciju je duplo jeftinija od iste metode u NL, reših da konačno obiđem meto o kojem sam dosta čuo.

Utiske iz Istanbula generalno mogu podeliti na dva dela: 

1. nakon sletanja na Ataturk aerodrom, prevoz do centra grada vodi kroz krajolike koji izgledaju veoma pristojno, na mahove i lepo. Uređeni parkovi, pešačka ostrva, palme...Ali, ta slika se gubi u ludnici od saobraćaja koja se pojačava svakog trenutka. Postoji samo jedan ogroman smer vožnje, bez posebnih linija na asfaltu (kojih ponegde ipak ima). Policajaca ima na sve strane, posebno saobraćajaca, i čini mi se da oni tu služe samo da bi raščistili udes ako do njega dođe. Za sve ostalo su potpuno bespomoćni. Pešake i motorcikliste očekujte na svakom koraku i svakom prelazu. najunosniji posao u gradu je prodaja vode. Kod nas, u BG, ima cigančića koji stoje kraj semafora i čiste šoferke za koji dinar. U Istanbulu, kraj semafora stoje turčići koji prodaju vodu za koju liru. nesnosno je vruće u ovo doba godine i praksa mi je bila da na pola dana odem u hotel, dodatno se istuširam, odmorim koji sat i tek onda nastavim dalje. Turista na sve strane, turaka još više. Trenutno ih u Istanbulu ima preko 11 miliona (poređenja radi, Srbija sad ima oko 8 miliona stanovnika) i veliki broj njih nema šta da radi (nažalost kao i u Srbiji). Sede po parkovima, ispred prodavnica, pijući uglavnom čaj iz malih čaša. I tu leži najveći problem: zbog te količine ljudi ulice su prljave, prljave, prljave...Gde god nađeš zgodno mesto ti đubre zasadi. Najdrastičniji je slučaj kad sam video da iz jednog fast food kebaba iznose dve pune kante smeća i prazne ih na trotoar na pet metara od lokala. NA TROTOAR!?Mislim...Stvarno...Jesam li rekao da su im ulice veoma prljave?

 

Ova fotografija je samo jedan od primera... 

I dok vi pokušavate da šetate gradom preskačuči svo to smeće ne smete da bacate pogled po bilo čemu što pripada nekoj radnji jer će vas momentalno neko zaskočiti pokušavajući odmah da vam proda gomilu stvari koja vam ne treba. I naravno, vodu. Bio sam i na grand bazaru koji se ne razlikuje po ustajalom vazduhu od srpske varijante na Sajmu, izuzev što ovde ima oko 4000 radnjica. Rado pobegoh odatle... Naravno, poseta sultanskoj palati predstavlja ipak nekakav doživljaj koji je ipak pomućen sa znojem u vazduhu svih posetilaca čija matematička formula otprilike izgleda ovako: 

količina znoja = broj turista!

(iliti faktorijal od broja turista gde taj broj teži cifri od par hiljada na dan)

 

U ovoj sobi su budućim sultanima radili piša-be-gone

 

2. Prvog dana, kad smo išli taksijem u hotel, prolazili smo pored Aja Sofije i to je bio moj prvi susret sa njom. Čim sam spustio pogled na te vekovne zidove, pri vrhu ofarbane još uvek u crveno, obuzeo me je neki osećaj tuge. Ako se sećate "čudotvornih" ikona iz kojih je tekla krv, prvi pogled na ovu impozantnu građevinu je upravo taj. Taj, nekad najveći, hrišćancki hram kao da je plakao u svom novom okruženju dok četiri minareta stoje pored kao stražari da kojim slučajem ne pobegne i ne vrati se "starim porocima".

 

 Ovo treba videti...

Sutradan, kad sam otišao u posetu (Ataturk je pretvorio u javni muzej), prilikom prelaska praga morao sam da se prekrstim i pognem glavu, kao i da se okrenem i još jednom prekrstim pri izlasku iz nje. To nije bio čin inata ni prkosa već unutrašnje potrebe koju sam imao u tim trenucima. Unutrašnjost kao da je podeljena na dva dela: donji, koji je nekako više muslimanski, i gornji koji  je, opet nekako, više hrišćanski. Ovo nije samo moja ocena, to je potkrepljeno i samim freskama koje se nalaze na gornjem spratu i većinski su prefarbane u celom zdanju. Pa i pored toga, konstantno sam imao osećaj da hrišćanski deo ipak izlazi napolje i pored svih pokušaja da se uklone sva znamenja.

 

 Bogorodica...

 

 Krst izbija kroz pokušaj prefarbavanja i uništavanja...

 

Ovde su se vizantijski carevi krunisali... 

Na 500 metara od Aja Sofije nalazi se plava džamija za koju mi se čini da je duplikat Aja Sofije izuzev što ima dva minareta više (6 ukupno). Tu mi se javio i drugi osećaj...Kao da su osmanlije bili ljubomorni na Aja Sofiju i morali su dići takvo zdanje da bi pokazali da i oni to mogu; kao da su shvatili da i pored svih prerada Aja Sofija i dalje se buni da bude potpuno muslimanska; kao da su shvatili da nisu uspeli u pokazivanju da mogu da preobrate u potpunosti drugu veru (što bi trebala predstavljati "džamija" Aja Sofija)...

 

 Ocenite sami...

Da li videti ovaj grad? Ako bi otišli eto onako, definitivno ne. Ako odlazite sa posebnim ciljem, nemojte se zadržavati duže od par dana, poludećete. A u tih par dana, obavezno posetite Aja Sofiju (ako držite do tih stvari)...Ali se pripremite na paprene cene...

Šta valja u Istanbulu: (još jednom) Aja Sofija, vizantijski ostaci, burek, kebab sa ćuftama (iliti ćevapima), ajran (blago zasoljen jogurt), kafa, laserska korekcija očiju.

Šta potencijalno valja u Istanbulu: sultanova palata, francuska ulica na Taksimu, odlazak u plavu džamiju, hotelsko osoblje 

Šta ne valja u Istanbulu: sve ostalo