Pisma iz NL

Početak jeseni 2000-te godine, Septembar mesec. Lep dan napolju, sunčan, ni previše topao ni hladnjikav. Jedan od onih dana koji ostanu u sećanju naročito nama koji se preselimo u svežije krajeve.

Tog dana nam je došao moj ujak u posetu da nas, kako se kod nas kaže, vidi kako smo. Bio je tih, dobričina i svakom je pomagao ali nije trpeo da ga neko iskorištava. Tog dana je došao sa vidnom senkom preko lica.

-     - Jel vidiš šta se dešava? – pitao me je on 

      - Naravno – odgovorih

U toku su bile završne pripreme za svrgavanje Miloševića sa vlasti, samo to tad nismo znali. Ljudi su masovno demonstrirali po ulicama, duvali u pištaljke i udarali u bubnjeve i lonce. Klimaks izazvan pritiskom pod sankcijama, nemaštinom, lošom privredom kad smo živeli od 5 nemačkih maraka mesečno. 

-       - Ideš li i ti na Trg (Republike u Beogradu)? - nastavi moj ujko

-      - Naravno da idem. Neću valjda sad da odustanem? – rekoh bez oklevanja

U to vreme sam studirao Građevinski Fakultet i samim tim kao student pripadao grupi koju su svi mislioci i pisci uvek smatrali za najrevolicionarniju. Taj bunt moje generacije je u stvari počeo sa devetomartovskim demonstracijama ’91 kad smo to više radili iz zezanja i dosade nego što smo shvatali političko ekonomsku situaciju u zemlji. Onda je nastao mračan i turbulentan period počevši sa hiperinflacijom ’92-’94 i vojni rok ’94 kad je bila vojna akcija Oluja. Preko raspada Jugoslavije i republičkih ratova, međunarodnih sankcija, dolaska Miloševića na vlast i na kraju rat na Kosovu i Metohiji. Neko je morao da odgovara za svo to sranje kroz koje smo prolazili. Taj neko je bio Vođa. Milošević. Ko drugi.

Sve to sam ja detaljno ispričao, sve to što me je mučilo i pritiskalo i kao mladoj osobi delovalo suludo šta svetske organizacije i vlade rade jednoj zemlji i hiljadama ljudi zarad jednog čoveka. Slobodna evropa, Dojče vele i ostali su suptilno sugerisali da će SR Jugoslaviju Evropa oberučke primiti, Srbi neće biti negativci, ma kule i gradove samo da on ode.

- Mora da ode. – zaključih svoj monolog ponosan i pun energije

Ujko me je samo tiho gledao, ozbiljno ali zabrinuto.

- Da li ti zaista misliš da će da ti bude bolje ako on ode?

- Ne znam – odgovorih – ne znam hoće li biti bolje ali znam da neće biti ovako. Biće drugačije. Neće me pritiskati, imaću slobodu.

- Čuvaj se – reče mi ujko i pređosmo na druge teme.

Tad nisam shvatio višeznačne vrednosti tog saveta. 

 Dvadeset godina unapred – Jugoslavije više nema. Rascepali su Srbiju i Crnu Goru. Narod na Kosovu i Metohiji gine i trpi uvrede i dan danas. Kad neko u Hrvatskoj, Bosni ili nekoj drugoj državi regiona ima unutrašnji problem stavlja Srbiju na tapet kako ima ekspanzionističke namere. Već dve godine radim od kuće i sad gledam ovo ludilo sa kovid propusnicama. Otežan odlazak u bioskope, kafiće, putovanja i odmori. Lekari i medicinski radnici su maltene preko noći od heroja došli na stub srama da im hoće i licence uzimati ako rade savesno svoj posao. Ali sve će biti u redu ako zavrnemo rukave. Samo da poslušamo šta nam se kaže i ne trebamo da brinemo.

Been there done that.

Disclamer: ovo je samo informativni članak i nije usmeren protiv vakcinisanih. Ili nevakcinisanih. 

То је Срђанин!

Тј моја маленкост :)

Енивеј, хвалио сам се нашироко и накратко, у прошлом писању, о мом положеном испиту (korte vrijstellingstoets) за ослобађање од усељеничке обавезе (inburgeringsplicht); све у циљу да бих могао комотније живети у овој земљи.

И морам рећи да мало и комотније живим...

Али прво је прво: морам мало разјаснити оно што сам писао прошли пут и за шта сам видео и опширнији коментар ;)

Штовани г-дине Милетић,

Мени је заиста драго да (прећи ћу одмах на ти) си се ти јавио на мој топик јербо сам ја натрчао на твоју веб страну током мог истраживања која ми је опција најбоља за ослобађање од усељеничке обавезе. Налазим да морам мало кориговати моју изјаву која сада гласи:

Особа која положи korte vrijstellingstoets не добија потврду о нивоу језика којим влада већ потврду о познавању холандског начина живота.

Хоуевер, индиректно се признаје и познавање холандског језика на нивоу Б1 јер и сам ИНД то сугерише (Verder is de Korte Vrijstellingstoets van een hoger taalniveau (B1) en dus moeilijker dan het inburgeringsexamen.). Надаље, ако желимо положити тест морамо знати и језк, кај не?  :)

Али да подвучем, слажем се да на папиру не пише: официјелно познавање језика на нивоу Б1...

Сад долазимо до ништа мање интересантног дела приче. До Срђанина...

Након полагања испита и листајући интернет стране контао сам и контао и контао како да регулишем већ једном свој статус за стално. Време је пролазило, ја нисам хтео одступити од свог порекла ем држављанства (али радо и драге воље одступам од свих српских политичара). Контактирао сам ИНД са питањем: ја сам тај и тај, моја историја је та и та, кад могу затражити дозволу за стални боравак (илити картицу на неодређено). У току чувеног термина 4-6 недеља добијем ја одговор који гласи: бла бла бла можете захтев поднети у петој години боравка и сами сте обавезни водити рачуна о томе бла бла бла... не будем лењ, подигнем десну шаку и почнем бројати на прсте колико пуних година је прошло од мог доласка овде. 

Игром судбине (или шта ли је) бројка ми се заустави на средњаку...

Исходом нисам био поколебан али сам био разочаран схватањем да требају проћи још две године до тренутка кад могу поднети захтев за стални боравак. А још док они донесу одлуку...Волео бих да је и ту 4-6 недеља :) Стога кренух се интересовати за државњанство.

Стални боравак могу затражити након пет година непрекидног боравка у Холандији (или бившој холандској колонији), тренутна дозвола боравка није привременог типа (тј нисам ту на студијама и томе слично), показао сам (кроз тест) да сам довољно интегрисан, у последње четири године нисам кажњаван и морам се одрећи тренутног држављанства, Више информација овде.

ФУЦК! Мислим, па и овде морам чекати још две године и успут се одрећи и  Српског држављанства. Ма мора да има нека цака, мислим се ја. Не бих био Србенда кад не бих тако мислио. Кренем на доле где стоје изузеци... Е то је, рођаци, много важно да научите: скоро увек и за све постоји изузетак. У мом случају он је гласио:

Држављанство могу затражити ако минимум три године живим заједно са холандским партнером (венчано или невенчано али званично регистровано у општини) на истој адреси, покажем кроз испит да сам довољно интегрисан, нисам последње четири године кажњаван и због тога што је мој разлог доласка заснивање породице не морам се одрицати српског држављанства!

Чек чек, нешто ми не штима. Кренем опет прстоброј и опет дођох до средњака, Компликованије испада добити дозволу за стални боравак но држављанство?? Ако је тако, дај пет карата! Тј држављанстава! Тј и једно НЛ држављанство је довољно!

Кога још интересује о изузецима може више информација наћи кликом овде

и кликнути још једном у тексту на Laat alle voorwaarden zien. Након тога користити преводиоца за објашњења.

Само се сетите: живите са неким из љубави а не због пасоша...

Zdravo dečaci i devojčice,

Pre svega, kako je i red, da vam svima poželim srećnu novu godinu, Božić, srećnu srpsku novu godinu i srećnu slavu (ko slavi Svetog Savu)! Pa malo li je, na današnju krizu, čestitati ovoliko!

I ne, neću početi sa 'znate li vi ko sam ja' јеr sam toliko postao neaktivan da sam zaboravio i kako mi glase nick/password za ovaj cenjeni blog website. Malo se i stidim zbog toga, ali ne previše...

Enivejz,  ima nekoliko stvari koje je bitno uraditi pre i nakon dolaska u NL o kojima već pisah. Kao poslednji obavezni korak koji se mora uraditi, da bi se dobila dozvola za stalni boravak, jeste da se mora položiti ispit jezika i integracije iliti na nativnom jeziku receno inburgeringsexamen. 

On se može položiti na dva načina:

1) ide se u školu otprilike godinu dana (o trošku opštine), sakupljaju se radni zadaci koji se ispunjavaju i slažu u lični dosije, kad se sve prikupi polaže se ispit iz tri dela i u totalu koštaju oko 250 eur. Ispiti se prijavljuju svaki ponaosob u razmaku od nedelju dana (ili minimum mesec dana ako ponavljate ispit) i tu morate čitati, pričati i slušati.

Mada, ima ljudi kojima je ovo zanimljivo jer upoznaju druge ljude raznoraznih naroda i narodnosti sa kojima posle časova sede, ispijaju po pićence i opleću po strogosti holandske vlade.

Nakon polaganja ovog ispita dobijete sertifikat o useljavanju, da imate veštinu osnovnog snalaženja u NL i jezički nivo A2.

2) polaganje jednog ispita, tzv korte vrijstellingstoets. Prednost je što košta 80 eur i sve se polaže odjednom. Ovo je sažetiji vid polaganja koji je ujedno i zahtevniji jer su fond reči i tematika kopleksniji od prethodnog načina (i upravo zato je i manje popularan). Prednosti ovog načina jesu što imate potvrdu znanja jezika za nivo B1 (inače nivoi su, od najnižeg, A1, A2, B1, B2, C1, C2) i ova potvrda osim što omogućava dobijanje dozvole za stalni boravak, omogućuje i kasniji zahtev za holandski pasoš.

Izuzev opisanih razlika, tematika u pitanjima je ista: osnovne stvari o opštinama, državi i istoriji, zaposlenju, zdravstvu, nekretninama...Drugim rečima, ako radite u NL, u procesu ste kupovine kuće, imate ili planirate decu, uključeni ste u normalan život - ova pitanja vam neće teško pasti. Ali, nemojte se zavaravati da ne morate baš ništa učiti!

U roku od 4 nedelje dobijate pismo sa rezultatom: položio ili ne. I onda znate hoćete li slaviti ili ponoviti ispit.

Ja volim sad malo da se foliram i šetam unaokolo govoreći kako mi je skor 1-1 i da je na njih red...Ali kad nešto uradiš imaš i pravo na 5 minuta slave, ne?

Dragi moji, drage moje, ja vam od srca želim sve najbolje u životu, naročito ako idete u ove krajeve i moje pisanje vam je bilo od pomoći.

A ja odoh sad da razmišljam...Ima li smisla moja luda želja da i pored svih političkih gova*na u otadžbini mi, zadržim SER pasoš ili da uradim ono drugo o čemu razmišljami što mi je i kum nedavno potvrdio: samo beži, beži i ne okreći se sine...

Evo, da uradimo malu retrospektivu...Ako uporedimo utakmicu Australija-Srbija i Italija-Slovačka možemo primetiti priličan broj sličnosti:

1. pobedio je "autsajder"

2. pobednik je igrao sa više srca i agresivnosti

3. Italiji i Srbiji je bilo na kraju dovoljno da remiziraju da bi išli dalje - što se nije desilo

4. Italiji i Srbiji je poništen po jedan go

5. Italija i Srbija su imale poslednju, "stopostotnu", šansu u poslednjim sekundama utakmica - koje nisu iskoristili

6. Italija i Srbija su (svako svojoj zemlji, jelte) "naši plavi" - prim. prev.

7. Italija i Srbija su završili takmičenje u grupi na poslednjem mestu 

I sad kad pogledam sve to, mi smo bara-bar sa jednom od najvećih svetskih sila u fudbalu. Još kad dodamo da je i Francuska završila kao poslednja u grupi, ko još može reći da Srbija nije fudbalska sila kad je u takvom okruženju? 

Pre nekoliko meseci ( tačnije 7 meseci ) pisah o tome kako izgleda polaganje teorijskog dela vozačkog ispita u Holandiji mi miloj.

E sad, neko bi rekao: šta si čeka'a toliko da polažeš praktični deo... Ali, ko malo obrati pažnje videće da sam bio zauzet mesecima... A postoji i još jedan razlog...

No da krenem od napred: pre dva meseca sam presekao da trebam Jopet početi sa časovima i da dobijem više tu dozvolu. Malo zbog sebe a malo i zbog pritisaka sa strane, u stilu podFakivanja: vidi kako je on iz prve a ti ništa, ako i ti ne položiš iz prve ubićemo te od podFakivanja, itd...

Nazovem dobro poznat broj i kažem: Jozo, daj vode! A onda partizani poiskakaše iz žbunja i iza drveća i pohvatasmo ustaše! ( ko se seti odakle ovo - seti se; QQ koliko ostarih... ).

Aj sad ozbiljno, stvarno ja nazovem Jozu i kažem da hoću da polažem a on me iznenadi sa odgovorom...

- Znaš, kaže on, malo se promenila pravila. Sad ne možeš tek tako da zakažeš polaganje ispita, moram zatražiti preko interneta kad su slobodni datumi i koja vremena, da mi ti to potvrdiš i da me autorizuješ, onda da potvrdim sa CBRom i samo da znaš da kad potvrdiš datum nema menjanja! A sad daj 240 eura za ispit...

- Izvinite molim, pitao sam ja, kol'ko košta kad unutra plačem? - prođe mi kroz glavu nedavni koncert dragog mi Bore u BG. 

Mene nešto preseče, čekaj stani, kako nema menjanja? Ako se nešto desi, ako se razbolim, ako...Nešto, otkud znam šta!

- Potrudi se da ne bude, odgovori Jozo. Ako se razboliš može se odgoditi ali ti treba jedno 15 potrda od raznih lekara da apsolutno i nikako nisi u stanju da upravljaš vozilom na taj dan i dozvoliće ti promenu. Ali ti vraćaju 20% manje... Manipulativni troškovi, znaš...

Znam znam, manipulacija; mislim se u sebi ali šta ću. Izbacih guju iz novčanika i odvojih 240 eur za prijavu ispita. 

- E, a sad za časove, nastavlja on. Vidiš, pošto si već vozio mislim da ti neće trebati mnogo; nekih desetak časova da malo uvežbaš pravila i da se prilagodiš ovdašnjim uslovima. To je odokativno 400 eur.

Ako presaberem sve troškove, polaganje me je ukupno izašlo oko 760 eura. Mada, koliko čitam novine ( long live Kurir - pravda za Radisava! ) ni u rodnoj mi zemlji neće biti sad nešto jeftinije to polaganje. A opet mi je ne bi priznavali ovde...

Dogovorismo se mi za taktiku. Svaki dan, 6 dana, po sat i po do dva vožnje sabajle po tuširanju. To mi je najviše prijalo, kao sportisti kad ulaze u formu tako sam i ja ubrzano postizao ono što mi treba. Ali ipak...u nekim trenucima mi se činilo da nikad nisam seo za volan koliko mi je govorio da obraćam pažnju na ovo, na ono itd... Ali to i nije loše jer jednostavno upozorava šta najviše gledaju.

Kad podvučem crtu, ovde gledaju sledeće: da li gledaš ( zveraš ) na sve strane, da li održavaš odstojanje, da li se propisanom brzinom uključuješ (i isključuješ ) na autoput i da li usporavaš tok vožnje u gradu. Ako nešto od ovoga nije kakotreba mala je verovatnoća da će kandidat proći.

Zakazasmo datum polaganja u decembru, 15. Malo mi bilo frka jer decembar, zima, da nas ne iznenadi sneg... Ali, vreme bilo fenomenalno, jedino što je sunce bilo toliko oštro da sam morao nositi naočare za sunce. U određeno vreme dolazimo do vrata prostorije u kojoj se nalazi određen broj numerisanih stolova, i za svakim stolom sedi egzaminator ( ispitivač ) koji proverava znanje kandidata. Nakon oglasa na spikeru da možemo ući unutra, priđosmo instruktor i ja stolu broj 3 a za njim sedi malo stariji holanđanin. Pozdravismo se mi i on mi prekontrolisao papire, proverio podatke, proverio potvrdu o položenoj teoriji i onda smo krenuli ka autu.

Ovde moram napomenuti da, ako ste baš baksuz, dalji tok ispita izgleda ovako: dolazite do auta, proverava se vaše znanje o ispravnosti automobila ( komandna tabla, prekidači, gume, pritisak, gorivo, itd...) i kaže vam se da krenete u vožnju. Po novom, postoje tri mogućnosti

1. da vozite po navođenju egzaminatora

2. da vozite do orijentirne tačke ( primer bi bio da egzaminator kaže da vozite do određene zgrade u daljini )

3. da vozite uz navigaciju

Samo egzaminator može odrediti na koji način se polaže. Uz to, obavezan je izlazak na autoput, obavezan je deo praćenja pravca ( tipa: od ovog skretanja prat pravac Roterdam dok ne kažem drugačije ), obavezna su manevrisanja ( kao što rekoh, ako ste baksuz dobićete i polukružno, zaustavljanje na putu, parkiranje, kružni tok i gomila drugih stvari ) i nakon svega toga vraćate se odakle ste i krenuli, parkirate auto u redosledu: menjač u ler, ručna, gasi svetla, gasi motor, desnom rukom otvaraj vrata ( da bi bacio polged preko levog ramena ) i sedate za sto sa početka priče. Tek tada kažu da li ste prošli ili ne. Koliko sam razumeo to je zato što neki znaju postati vrlo nasilni ako im se kaže da su pali pa se te radi u bezbednom okruženju.

A pada se, o da....

Enivej, sedoh ja u auto nakon što je moj egzaminator čuo da sam ja već vozio i kaže da vozim do mog stana. Ja se malo iznenadio al rekoh OK, samo me je navodio dok nismo izašli na autoput, tek nakon toga sam znao dalje. Ne mogu za par dana sve naučiti :)

I dok sam vozio pričali mi o svemu: kad sam došao, kako i šta mi se sviđa ovde, kako je u Srbiji, kako se dole vozi, i povremeno me je upućivao kuda da vozim. Kad smo išli kroz moju ulicu u jednom trenutku mu rekoh

- Ovde ja živim, iznad toga...

A on odgovara

- U onoj tamo zgradi, na samom ćošku, na trećem spratu sam ja upoznao moju suprugu...

Zamalo na piće da odemo :)

Od svega, ja sam vozio po autoputu, uradio polukružni na ulici, prošao kružni tok i uputili se nazad. 

Što se egzaminatora tiče, boljeg nisam mogao naći. Samo mi je davao instrukcije bez da mi namerno stvara nervozu ( kao što gomila drugih zna ) i gleda da li znam da vozim. Kad sam parkirao auto odakle smo i pošli, seli smo za sto i tad mi je pružio ruku i čestitao. To je signal da sam prošao.

Yoohooo!

Bez obzira da li ste pali ili prošli, obavezno će vam reći trebate li šta usavršiti. Uzimate svoje papire i  bežite iz CBRa :) 

Dozvola se može zatražiti najranije sutradan, dok odluka prođe kroz sistem, i tražite je u svojoj opštini uz plaćanje nadoknade od 50 eura i priloženu fotografiju za dozvolu ( fotografisanje je 10 eur ). 

Sad kad provrtim film, ja sam vozio sigurno i 'vozački', nisam se striktno držao onog što oni traže. Ali sam imao i sreću da naiđem na stvarno korektnog egzaminatora, koj samo gleda da li znam da vozim ili ne. Da sam dobio bilo koga drugog sumnjam da bih položio po njihovim merilima.

Vi koji tek trebate polagati, znajte da postoji šansa da prođete kao i ja, ali je mnogo veća verovatnoća da dobijete nekoga mnoogoo striktnijeg u pravilima polaganja i zato dobro obratite pažnju dok učite jer CBR je strahovito profitabilna državna firma.

Ne moram ništa više reći, ko razume - shvatiće.

A sutra, bajkom na posao, ko će voziti u ovoj loodnici... 

Danas sam bio vrlo srećan zbog jedne vesti ali sam ubrzo postao zamišljen saznavanjem druge vesti...

Lepa je, naravno, šengen lista i da konačno i meni dragi ljudi (a i oni koje ne znam) konačno mogu slobodno putovati.

Ono što mi se čini čudnovatim jeste da je baš danas, nakon vesti o šengenu, potvrđen statut Vojvodine (sa sve pravima na državna obeležja)...

Sve mi to liči na krilaticu koju sam skoro čuo: mi njima dajemo ugalj a oni nama, zauzvrat, uzimaju čelik.

Iliti: tamte za kukuriku...

Videćemo... 

Postoji veliki broj ljudi koji bi imao dobit od korekcije vida. Ali, isto tako, taj broj ljudi to ne uradi zbog:

1. nedostatka para

2. straha da im neko cacka oko ociju

3. oboje

Ja sam dugo vremena potpadao pod oboje ali sam na kraju ipak presekao i oducio da uradim korekciju. Naocare sam poceo da nosim jos u osnovnoj skoli i iskreno receno muka mi je vise dosla od njih. Nazalost, trazeci sta i kako se radi, nigde nisam naisao na konkretan opis procedure tako da me je i to kocilo odredjeno vreme. Sve dok moj kolega sa posla nije to uradio i ispricao mi sta i kako...

Stoga, nadam se da ce ovaj clanak pomoci nekome od vas da sazna malo vise o svemu tome osim suvoparnih podataka.

Kad konacno odlucite da zaboravite skroz na naocare/sociva i saznate kako je to videti sve oko sebe u HD rezoluciji prvo sto morate uraditi jeste odluciti se gde uraditi zahvat. Zaista ne znam kakva je situacija u Srbiji i radi li to ko, ali meni su konstantno bile u glavi price o bahatosti doktora u Srbiji kojima su pacijenti umirali pri najbezazlenijim zahvatima. Kao sto sam i sam napomenuo, ja sam konacno presekao tek nakon sto sam mogao dobiti objasnjenje iz prve ruke. Nakon svega dozivljenog, ja bih zaista preporucio Turske lekare jer oni idu na vrlo dobar odnos cena/kvalitet. Poredjenja radi, ja sam za cenu boravka u turskoj, lekova, uradjenog zahvata i avionskih karata mogao uraditi korekciju maltene jednog oka, istom metodom,  u NL.

Sledeci korak jeste provera da li ste podobni za zahvat i kojom metodom. Manje vise su svi kandidati podobni ali ipak postoji par stvari (koliko sam razumeo) koje mogu praviti problem. Ono sto je sigurno jeste da dioptrija, sama po sebi, mora biti duze vreme stabilna (zato i ne rade zahvate na npr deci). Pri odlasku kod optometriste/ocnog lekara, testira se vid, konstatuje se/potvrdi dioptrija, ispuni se upitnik o generalnom stanju i radi se skeniranje oka (zenice i cele jabucice) i taj sken se salje lekaru u tursku koji je imao krajnju rec u tome da li hoce da radi zavhat ili ne. Ukoliko jeste podobni zakazuje se termin za operaciju i vrsi se dodatna dva pregleda: pred sam odlazak na put i pred samu operaciju na dan operacije.

Ja sam radio Intra-lase metodu koja je trenutno najsavremenija i "najbezbolnija" jer se ne radi sa vrlo malim nozem (bukvalno, kao do skoro) vec sa laserom i zato jeste veoma bezbedna metoda. Ne postoji najbezbolnije kad vam neko cacka po nekom organu, ali verovatno se  mislilo na to da je najbezbolnija od svih ponudjenih metoda. Samu metodu cu opisati neso kasnije.

Kad ste sve to proverili, spakujete kofere i zaputite se put turske. I spremite se na pakao od Istanbula, prodavaca, vrucine (ako idete leti), guzve...Ali, za vise, procitajte moj prethodni clanak koji ce mozda dati malo vise informacija...

OK, sleteli ste, smestili se u hotel, malo procunjali okolinom i sve vreme vam se vrti u glavi: sutra u ovo vreme imam dobar vid; kako li ce izgledati sve ovo oko mene? Odgovor: mnogo bolje! 

Dobro se odmorite tu noc, trebace vam. Ne pokusavam da zaplasim nikoga, samo upozoravam :)

Anyway, dosao je i taj dan (umro je partizan, umro je umro, umro je on, zvezdo ti si sampion :) ) kad odlazite za operaciju. Dolazite u klinku koja obiluje sa Armanijevim simbolima svud pozidovima, stolicama, ramovima, stolovima, itd...kao sto rekoh, opet vam skeniraju oko, proveravaju dioptrijui potvrdjuju proces rada (odnosno, potvrdjuju sta vam treba uraditi). U mojoj grupi je bio jedan holandjaninkoji je toliko pokusavao da izgleda cool ali je sve vreme sedeo kao da ima kolac u (_._) sa rukama pravo ispruzenim i sakama na kolenima. Mozda bi nekome ko ipak ima strah bilo dobro da popije sredstvo za smirenje. Jedino ne smete uzimati bilo kakav lek koji razredjuje krv, sto bi vam trebao reci i sam lekar (ali evo, da znate unapred). Kad svi prodju finalni pregled pocinje se sa operacijom. 

Imao sam utisak kao da sam na fabrickoj traci: neko udje unutra, prodje deset minuta, pozovu drugog unutra, posle jos deset minuta prvi izadje, posle deset minuta udje treci, posle deset minuta izadje drugi, itd...I svaki put slikanje pred ulazak, po izlasku, po sedanju u stolicu, po idenju u WC, po udisaju...ljudi bas fotografisu svasta!

Napokon, ja udjoh unutra...Pred ulazak obuvate plasticne kese na obucu, oblace vam mantil i stavljaju kapicu na glavu. Seo sam u hodniku na stolicu gde mi je medicinski brat stavio anestetike u oci. I tu sam ja sedeo i gledao, u sobu ispred, gde lezi covek (onaj holandjanin) na operacionom stolu a na monitoru iznad njegove glave mu vidim oko u ekstra krupnom planu. Tu mi je malo bilo nelagodno, proslo mi je opet ono "ne volim da mi cackaju po ocima" ali sam ipak ostao suzdrzan. Konacno, on izasao, ja usao. Legao sam na sto i stavili su mu krpu preko lica koju su otvorili na mestima gde su oci. Prvi deo operacije moze biti neugodan. Pomocu klema vam rasire kapke i stavljaju neku vrstu polulopte na ocnu jabucicu koju stisnu do kraja, da vam jabucica upadne u tu poluloptu. Tada, pomocu lasera, zasecaju vam sloj oka ispred zenice i to traje par sekundi. Skinu poluloptu sa oka i ponove proces na drugom. Kad stave tu poluloptu, nista ne vidite. Totalni je mrak na tom oku; ali ne plasite se jer to je normalno.U mom slucaju bilo je malo cupavo...Pred stavljanje polulopte stavljaju opet anestetik ali iz nekog razloga nisu to uradili na mom levom oku. Dok su mi radili desno, nisam osetio nista (izuzev neugodnosti od klema), ali kad su poceli da rad levo...Apsolutno je neophodno da vam oko bude mirno dok laser radi, ako mrdate oko previse - laser prestaje i ne ostecuje nista. Ali, buduci da nisam imao dovoljno anestetika moje oko je igralo cardas (cini mi se). I bilo je potrebno da im tri puta kazem : people, I feel pain, I feel presure on my eyeball - pre nego sto su mi dali jos anestetika. Nakon toga je sve proslo OK, ali moglo je i bez toga. Zato: ako bilo sta jace osecate odmah vicite i upozoravajte. Meni jesu stavili onaj prvi anestetik, ali ja sam izgleda malo otporan na to... Nakon tih zasecanja, pomocu malog instrumenta zadizu vam zasek koji su napravili i otvaraju put za laser da vam iskoriguje oko. Opet, stoje vam kleme i morate oko drzati mirno ali to sad nije strasno. Pojavi se crvena tacka koja postaje sve veca i veca i ne mozete da je promasite (tj da ne gledate u nju). Meni se cinilo da je velicine tanjira...E tad se desilo nesto na sta me nisu pripremili ali posle mi je bilo sasvim normalno: buduci da laser przi tkivo, oseca se miris toga i apsolutno je isti kao kad oprljite dlaku. Neko kaze da oseti, neko ne, moguce je da ima veze i sa tim kako vam stave krpu preko glave...Ali da znate da vam se to moze desiti. Laser radi nekih deset-petnaest sekundi, u tri intervala. Kad zavrsi, lekar ispere oko, vrati zaseceni deo na svoje mesto (kao poklopac) i pomocu instrumenta "pegla" deo koji je obradjen, da istera nepotrebne stvari i omoguci "poklopcu" da dobro prione. Ista stvar se ponavlja i na drugom oku, da se ne ponavljam. Nakon svega,zatvorite oci i otvarate ih kad vam kazu. Polako se pridignete i pocinjete da gledate u nov svet koj je tako...Mutan, vodenjav, grozan! Zaista, tog trenutka vam je vid jako mutan zbog vode koja vam je jos u ocima, ali vec nakon nekog vremena (jos dok ste u bolnici) pocinje da se izostrava. Beonjace su potpuno krvave i takve ce biti nekoliko nedelja dok popucali kapilari se ne vrate u normalu. Ako ste ikad zeleli da se osvetite nekome ili da zaplasite nekoga, otidjite u roku od par dana kod tog nekog i pogledajte ga "ljuto". Garantujem da vas nece zaboraviti. Nikad.

And now, the fun part starts...Cuo sam da moze da bude ovo, da bude ono, ali meni se vid izbistrio i mislio sam da necu imati nikakvih problema. Ali...nekih 15-20 minuta po operaciji kapci su poceli da mi "igraju", nisam mogao zaustaviti potrebu da trepcem i trepcem i trepcem, dok su suze lile i lile i lile...Nisam toliko plakao, cini mi se, od kako sam se rodio...Taj nagon za treptanjem je toliko iritirajuc da vam se cini da mozete da poludite...Pocinjete da reagujete na izvor svetla, pocinje da smeta, treba vam mir...Ali morate sacekati kontrolu po operaciji i ako lekar kaze da je sve OK onda trcite nazad u hotelsku sobu jer ce vam trebati. 

Savet: odmah po operaciji popijte nesto malo jace za bolove, sto vam moze pomoci i da zaspete i veoma toplo preporucujem da po dolasku u sobu SPAVATE nekoliko sat jer to je najbolji nacin da se telo pocne privikavati na novu situaciju + ne nervirate se zbog treptanja koje nestane tokom sna. Ja sam odspavao nekih tri sata i osecao sam se vrlo dobro. I odmah sam poceo proveravati sta vidim, dokle vidim, koliko jasno vidim...Nemojte se plasiti da izadjete napolje ali nosite stalno naocare za sunce. Nikako, nikako i NIKAKO ne smete da trljate oci taj dan, ni sledec, ni par meseci po operaciji. Moze se desiti da pomerite zasek i napravite sebi problem; ovo je ujedno i najveci moguci ljudski problem po zahvatu.

Mi smo dobili zastitne naocare za spavanje koje su neki nosili napolje plaseci se da bi im prasina mogla upasti u oko. Nije bezazleno, ali nije toliko ni kriticno. Samo vodite racuna... Preporucljivo je da tu zaztitnu masku nosite nekoliko veceri na spavanje, dok sami sebe ne naviknete da ne trljate oci.

Sledeci dan je druga kontrola i ako se i tu potvrdi da je sve OK, kao sto i jeste u veoma velikom broju slucajeva, vracate se nazad kuci gde nastavljate sa kontrolama. Dobijate i antibiotike koje redovno koristite par nedelja, da pomognete ocima da se regenerisati.

Postoji nekoliko stvari koje se mogu desiti: moze vam dioptrija malo varirati, moze vam vid biti malo mutan (vodenjav) prilicno vremena, ali ne zaboravite da oku treba oko tri meseca da se u najvecoj meri navikne na novu situaciju uz opasku da sve navedeno zavisi i od dioptrije, imate li cilindar, itd... Jedino sto je zaista bitno jeste: koristite antibiotike, ne trljajte oci, nosite naocare za sunce i imajte strpljenja. Ostalo prolazi...

I sta sad? Uzivajte u gradu, u novim vidicima, u sitnicama koje do tad niste ni promecivali...Meni je neverovatan osecaj da konacno nosim suncane naocare i da sve vidim...

Ako se jos uvek razmisljate vredi li to uraditi, razmislite o sledecem: dok ste procitali ovaj clanak mogli ste da imate nov vid...

Ostao sam vam dužan, you few, you very very few, koji i dalje pratite moj blog. Ostadoh vam dužan za dešavanja u inostranstvu, za posetu San Francisku i Dižonu. Ali poseta Istanbulu ipak ima prvenstvo nad svim ostalim.

Nije da sam imao neku preveliku želju da posetim taj grad, jednostavno su se složile kockice potrebe i želja u mom životu: potreba da uradim lasersku korekciju očiju i želja da vidim Aja Sofiju.

Te dve stvari nekako prate jedna drugu još od moje srednje škole, kad sam već nekoliko godina nosio naočare. Tad mi je profesirca istorije bila jedna bakica koja je iz nekog razloga uvek sa setom govorila o vizantijskom carstvu, srpskom carstvu, njihovoj propasti i Aja Sofiji. Često je spominjala kako je to jedan od retkih hrišćanskih spomenika, još "živih", koje bi trebalo videti za života.

Budući da mi je nošenje naočara dozlogrdilo, a i jer cena za koju sam otputovao dole, boravio, uradio korekciju je duplo jeftinija od iste metode u NL, reših da konačno obiđem meto o kojem sam dosta čuo.

Utiske iz Istanbula generalno mogu podeliti na dva dela: 

1. nakon sletanja na Ataturk aerodrom, prevoz do centra grada vodi kroz krajolike koji izgledaju veoma pristojno, na mahove i lepo. Uređeni parkovi, pešačka ostrva, palme...Ali, ta slika se gubi u ludnici od saobraćaja koja se pojačava svakog trenutka. Postoji samo jedan ogroman smer vožnje, bez posebnih linija na asfaltu (kojih ponegde ipak ima). Policajaca ima na sve strane, posebno saobraćajaca, i čini mi se da oni tu služe samo da bi raščistili udes ako do njega dođe. Za sve ostalo su potpuno bespomoćni. Pešake i motorcikliste očekujte na svakom koraku i svakom prelazu. najunosniji posao u gradu je prodaja vode. Kod nas, u BG, ima cigančića koji stoje kraj semafora i čiste šoferke za koji dinar. U Istanbulu, kraj semafora stoje turčići koji prodaju vodu za koju liru. nesnosno je vruće u ovo doba godine i praksa mi je bila da na pola dana odem u hotel, dodatno se istuširam, odmorim koji sat i tek onda nastavim dalje. Turista na sve strane, turaka još više. Trenutno ih u Istanbulu ima preko 11 miliona (poređenja radi, Srbija sad ima oko 8 miliona stanovnika) i veliki broj njih nema šta da radi (nažalost kao i u Srbiji). Sede po parkovima, ispred prodavnica, pijući uglavnom čaj iz malih čaša. I tu leži najveći problem: zbog te količine ljudi ulice su prljave, prljave, prljave...Gde god nađeš zgodno mesto ti đubre zasadi. Najdrastičniji je slučaj kad sam video da iz jednog fast food kebaba iznose dve pune kante smeća i prazne ih na trotoar na pet metara od lokala. NA TROTOAR!?Mislim...Stvarno...Jesam li rekao da su im ulice veoma prljave?

Ova fotografija je samo jedan od primera... 

I dok vi pokušavate da šetate gradom preskačuči svo to smeće ne smete da bacate pogled po bilo čemu što pripada nekoj radnji jer će vas momentalno neko zaskočiti pokušavajući odmah da vam proda gomilu stvari koja vam ne treba. I naravno, vodu. Bio sam i na grand bazaru koji se ne razlikuje po ustajalom vazduhu od srpske varijante na Sajmu, izuzev što ovde ima oko 4000 radnjica. Rado pobegoh odatle... Naravno, poseta sultanskoj palati predstavlja ipak nekakav doživljaj koji je ipak pomućen sa znojem u vazduhu svih posetilaca čija matematička formula otprilike izgleda ovako: 

količina znoja = broj turista!

(iliti faktorijal od broja turista gde taj broj teži cifri od par hiljada na dan)

U ovoj sobi su budućim sultanima radili piša-be-gone

2. Prvog dana, kad smo išli taksijem u hotel, prolazili smo pored Aja Sofije i to je bio moj prvi susret sa njom. Čim sam spustio pogled na te vekovne zidove, pri vrhu ofarbane još uvek u crveno, obuzeo me je neki osećaj tuge. Ako se sećate "čudotvornih" ikona iz kojih je tekla krv, prvi pogled na ovu impozantnu građevinu je upravo taj. Taj, nekad najveći, hrišćancki hram kao da je plakao u svom novom okruženju dok četiri minareta stoje pored kao stražari da kojim slučajem ne pobegne i ne vrati se "starim porocima".

 Ovo treba videti...

Sutradan, kad sam otišao u posetu (Ataturk je pretvorio u javni muzej), prilikom prelaska praga morao sam da se prekrstim i pognem glavu, kao i da se okrenem i još jednom prekrstim pri izlasku iz nje. To nije bio čin inata ni prkosa već unutrašnje potrebe koju sam imao u tim trenucima. Unutrašnjost kao da je podeljena na dva dela: donji, koji je nekako više muslimanski, i gornji koji  je, opet nekako, više hrišćanski. Ovo nije samo moja ocena, to je potkrepljeno i samim freskama koje se nalaze na gornjem spratu i većinski su prefarbane u celom zdanju. Pa i pored toga, konstantno sam imao osećaj da hrišćanski deo ipak izlazi napolje i pored svih pokušaja da se uklone sva znamenja.

 Bogorodica...

 Krst izbija kroz pokušaj prefarbavanja i uništavanja...

Ovde su se vizantijski carevi krunisali... 

Na 500 metara od Aja Sofije nalazi se plava džamija za koju mi se čini da je duplikat Aja Sofije izuzev što ima dva minareta više (6 ukupno). Tu mi se javio i drugi osećaj...Kao da su osmanlije bili ljubomorni na Aja Sofiju i morali su dići takvo zdanje da bi pokazali da i oni to mogu; kao da su shvatili da i pored svih prerada Aja Sofija i dalje se buni da bude potpuno muslimanska; kao da su shvatili da nisu uspeli u pokazivanju da mogu da preobrate u potpunosti drugu veru (što bi trebala predstavljati "džamija" Aja Sofija)...

 Ocenite sami...

Da li videti ovaj grad? Ako bi otišli eto onako, definitivno ne. Ako odlazite sa posebnim ciljem, nemojte se zadržavati duže od par dana, poludećete. A u tih par dana, obavezno posetite Aja Sofiju (ako držite do tih stvari)...Ali se pripremite na paprene cene...

Šta valja u Istanbulu: (još jednom) Aja Sofija, vizantijski ostaci, burek, kebab sa ćuftama (iliti ćevapima), ajran (blago zasoljen jogurt), kafa, laserska korekcija očiju.

Šta potencijalno valja u Istanbulu: sultanova palata, francuska ulica na Taksimu, odlazak u plavu džamiju, hotelsko osoblje 

Šta ne valja u Istanbulu: sve ostalo

Evo, izašao sam prekjuče na polaganje teorije za moju novu vozačku dozvolu i bejah prilično iznenađen kako se izvodi:

1. priprema:

postoje dve knjige za pripremu (obe zvanične): teorija i 500 pitanja za vežbanje. Pored toga postoji i aplikacija koja je u stvari tih 500 pitanja samo u elektronskoj formi. Jako dobra stvar za vežbanje i ne odgovara situaciji u Srbiji gde aplikacija (koja se vrti po zemlji) je ista kao papirna pitanja na samom ispitu. Nije previše teško da se nauči ako se skapira da oni najviše vode računa o bezbednosti i da maltene nećete pogrešiti ako uvek date odgovor koji je najbezbedniji.

2.  način

postoji više načina kako se može polagati teorija. Može se birati jezik (holandski ili engleski), može se birati da li sam ili u grupi, može se čak zakazati i polaganje ispita sa prevodiocem (ako ispitanik ne zna ni engleski ni holandski). Naravno, sve ima svoju cenu. Tako je najjeftinije grupno na holandskom, pa grupno na engleskom, pa zasebno sa prevodiocem (od 30 - 55 eur). Još jedna razlika je što pri grupnom polaganju, za svaki odgovor ispitanik ima 8-10 sekundi da da odgovor (ako ne da odgovor tretira se kao greška i nema ponavljanja) dok sa prevodiocem nema ograničenja (mada se to ne može zloupotrebiti). Svaki ispitanik ima svoje mesto za klupom u koju je ugrađena elektronska tabla sa tasterima za davanje odgovora. 

3. ispit

sastoji se iz dva dela i radi se po principu - ako ne prođeš prvi deo ne možeš na drugi deo. Prvi deo ima 25 pitanja i ima se pravo na (neko bi rekao ČAK) 13 pogrešnih odgovora. Postoje samo tri vrste odgovora: koči, pusti gas, ne radi ništa; na svako od 25 pitanja daje se jedan od ta tri odgovora i tu proveravaju kako bi ko reagovao u određenoj situaciji u saobraćaju. Iako izgleda lako uopšte nije. I žena koja je vodila ispit je rekla da a) svi reaguju da je mnogo 13 dozvoljenih grešaka jer deluje smešno; b) i pored toga ima ljudi koji ne prođu prvi deo. 

Drugi deo je klasična teorija (znaci, prvenstva, itd..) i tu se na 40 pitanja može imati maksimalno 5 netačnih odgovora.

Pitanja se puštaju preko servera, ispitanici gledaju na ekrane televizora pitanja i daju adekvatne odgovore preko tastature. 

4. prođeš - ne prođeš 

Svako ko je izašao na polaganje dobije A4 list na kom piše kad, ko i gde je polagao, koliko pitanja je imao, koliko pogrešnih odgovora dao i da li je položio/la ili ne. Ako jeste, dobije se i dodatna kartica sa fotografijom ispitanika, koja se daje egzaminatoru na polaganju vožnje.

Al' o tome drugi put, kad budem polagao...

Došao je i taj dan, da moram tužno sebi priznati da sam dobio još jedan udarac u sopstveno samopouzdanje & pokušaj potencijalnih ubeđivanja drugih da je i Srbija deo Evrope: moram Jopet na polaganje vozačkog ispita jer moja dozvola ovde ne vredi.

Šta više, zamalo ne upadoh u raspravu sa jednom devojkom kad je izjavila (nakon skorog preseljenja iz Nemačke u Švajcarsku, nemačkog je državljanstva) 

  - Zamisli, molim te, oni Švajcarci meni kažu da moram opet da polažem ispit! Pa ne dolazim ja iz Afrike već iz Evrope! 

Što znači: Srbi, ostavite vozačke dozvole vi koji ulazite ovde i ne nadajte se njima! Ili varijanta broj #2 (testirana od strane moje malenkosti) letujte u grčkoj gde i ne traže internacionalnu za rentiranje auta :)

Kako god, ono sa čime se srećete jeste:

1. vraćanje na vožnju sa rukama na 10 i 10

2. uključite deo mozga za ekonomičnu vožnju jer bez njega teško možete položiti

3. ako nemate pribor pod tačkom 2, nabavite ga nekako

4. oznake, oznake i još oznaka...

Ja sa svojih skromnih nekoliko desetina hiljada kilometara u nogama sam bio totalno zbunjen i zaprepašćen kad mi je instruktor stalno ponavljao: a ne vidiš znak na putu, a ni pored puta, a ni privremeni, a ni stalni, a ni vazdušni, a ni svetlosni, a ni ovaj a ni onaj...QQ majko mila, pa ja skapirah da pojma nemam da vozim! Još kad se čovek prodrao zašto ja ubacujem u brzinu pri parkiranju!? Pokušah mu objasniti: znaš, ima u Srbiji nešto što se zove brdo, uspon, planina; potrebno kad ostavljaš auto da ga ne bi našao u komšijinom dvorištu/prikolici. A on meni: prvo, ako ti je ručna ispravna ne trebaš to da radiš; drugo, ovde nema brda a tako se troši glava menjača pa ide na sistem prenosa a ja tek uzeo auto na lizing (a nešto i na... dodajte sami, iz Audicije) itd itd itd.

Gledam ja ovu knjigu sa pravilima i oznakama, gleda ona mene. Imaju oznake (table) na kojima stoji radio frekvencija sa saobraćajnim informacijama za taj region; stubići krajputaši sa belim (ako put skreće u desno) i crvenim ( ako put skreće u levo) mačjim očima za bolji pregled noću; rotonde (kružne tokove) sa pravom prvenstva onog ko nije u rotondi itd...

I tako ti ja kažem, kukam, gledam ovu knjigu i mislim se: kako ću ja ovo položiti...

A možda da se preselim u Grčku? 

I pored mojih 18 meseci u ovoj severnoj nedodjiji jos uvek se moj juzni duh na neke stvari buni... no, mali uvod u holandske "maixije": najrasireniji lanci prodavnica su Albert hajn, Dirk, Super de Boer, Lidl, itd...Ali to nikako ne znaci da su i ljubazni (uljudni). U albert hajnu  koji je i najveci uglavnom rade marokanci i surinamci, godina 17-25, pretpostavljam skolski bas i ne previse obrazovani. Koliko vole te dve nacije pokazuje i cinjenica da nekome reci ovde da je marokanac je kao da u srbiji nekome se kaze da je siptar.

Anyway, vucem se kroz prodavnicu sa korpom u ruci, izvodeci slalom izmedju raznih kontejnera sa robom, marokancica i holandjana gadjajuci oslobadjajuci cilj - kasa (i surinamka iza nje)!

Taman da stanem u red ubacise se tri devojke sa svojih nekih 65 godina (sve zajedno). Na traci do kasirke dolazi njihova kupovina: dve cokoladice razlicitih proizvodjaca i sok. Sve zajedno kosta nekih 4,80 eura. Sad nastaje problem: svaka za sebe placa.

Stojim u redu iza njih proklinjuci svoju sudbu sto tu stadoh, ovrcuci ce i gledajuci holandjane koji mirno stoje kao jaganjci pred klanje, sa ocitim razumevanjima na njihovim licima za problematiku tri devojke.

Nakon nekih cetiri minuta koji trajahu kao vecnost, snasla se svaka za svoj sitnis. I ja dodjoh na red pred odahnulu surinamsku kasirku.

Ovo nije izolovan slucaj, ima toga (mada ja nisam u toj meri iskusio) buduci da postoji i izreka o tome i zove se Duch treat (iliti holandsko cascavanje). 

O tome vise procitajte ovde 

I nikako se nemojte iznenaditi ako dodjete ovde i gledaju vas bledo ako na kraju izlaska/kupovine ne krenete da vadite "svoj deo kolaca".

Iako meni i dalje nije jasno zasto se posle nisu raskusurale no zadrzavahu red toliko. Bar mi je Rammstein prigodno odjekivao kroz moje slusalice.

Pamet u glavu i sitnis u dzep... 

Koliko zaista poznajemo sebe, sopstvene principe i ideale? Umemo li uvideti zlo a da nam neko ne ukaze na zlo? Da li zaista umemo da iz gomile informacija koje nam se serviraju izvucemo ono sto treba a ostatak izbacimo iz glave? Umemo li prepoznati ljude i dogadjaje onakvim kakvi jesu a ne kakvim nam ih serviraju?

Der untergang je nemacki film o poslednjim Hitlerovim danima isprican/preprican od strane njegove licne sekretarice koja je u to vreme imala 22 godine. Oficiri, politicari, porodice, obicni ljudi, kako su svi dozivljavali i prolazili dane pred dolazak rusa u Berlin. Prikaz Hitlera koji gubi kontakt sa realnoscu; saradnika koji su mu verni do samog kraja klicuci njegovo ime i onih drugih koji verujuci u njega ipak ispred svega stavljaju narod. Prikaz ljudi koji su izgubili...Vrlo emotivan i dramatican film koji bih uveo kao obaveznu lektiru.

Pa i pored svega, u filmu se vidi pocetak radjanja novog naroda sa drugacijim shvatanjem; naroda kojeg sam video pre dve nedelje u Berlinu; naroda koji je u centru glavnog grada izgradio spomenik drugom narodu kojeg su hteli istrebiti (u krugu od 500 metara se nalaze Bundestag, Branderburska kapija i Jevrejski spomenik).

Trenutno sam prepun emocija i ne mogu realno da razmisljam niti da razlozno iskazem ovaj topik. Sve sto znam jeste da se u mojoj glavi stalno vrti poslednja recenica u filmu, izjava te sekretarice (sad vec zene u poznim godinama):

* nisam shvatala, i pored svega, da smo pravili takve stvari. Da smo ubili 6 miliona Jevreja. Nista me nije doticalo dok na spomeniku nisam videla ime jedne devojke, mojeg godista, koja je pogubljena  one godine kad sam mu se pridruzila. Tada sam shvatila da mladost nije objasnjenje za ne prepoznavanje istine onakvom kakva jeste.*

Srbijo,  prepoznaj.

Devojcice i decaci,

U proslom topiku opisah kako se osoba licno moze videti u inostranstvu nakon godinu dana. Kako se moze osecati, sta treba prevazici.

Ali, to nije dovoljno...nakon godinu dana dolazi do psihickih preispitivanja licnosti, vidi li se u toj novoj okolini ili ne. Isto tako, dolazi i do zvanicnog preispitivanja: drzava proverava da li mozes ostati ili ti daje shut-u-(_._) kartu za Srbiju (uteha je da bar se ide kuci o tudjem trosku).

Elem, obavezan pretposlednji korak koji se mora uciniti jeste da se produzi boravak. Podsecanje: prva dozvola se izdaje na godinu dana.

Sta se sada desava...Ako provrtite pocetne topike ovog bloga seticete se dokumentacije i procedura potrebnih da se dodje do ovde (ili do tamo, gde ko zeli). Sada se mora podneti ista ta dokumentacija da bi se dobio produzetak: primanja, radni ugovori, socijalne uplate itd... Popunjava se maltene identican formular (sa dodatkom da upisete i objasnite izmene koje su nastale do dana podnosenja zahteva za produzenje dozvole - brak, promena posla, prvo zaposlenje, itd..) i podnosi se vec toliko puta pominjanom IND-u.

A onda se ostavi jedno mesec-dva-tri (u zavisnosti od srece, poznanika i ostalog) da se to skrcka. I za tu uslugu se plati 190eur.

Nakon tog vremena, ali ne duzeg od tri meseca, dobijate odgovor: ostajete ili ne.

Ja dobih ovo prvo :)

Poslednje sto ostaje jeste polaganje testa adaptacije i poznavanja jezika, ali do toga ima jos dve godine...I ako hocu holandski pasos.

A sad odoh da sa zenom proveravam njene telefonske racune...

Polako ali sigurno dolazi i sredina novembra, period kad sam pre godinu dana dosao u NL. Prvo sto mi pada napamet jeste 1994 godina i Ruma. Grad u kojem sam tad sluzio vojsku. I pismo moje najbolje drugarice u kojem mi je jos tad napisala (ako kojim slucajem ovo procita eto da zna da se i dalje toga secam kao i da nisam musko-sovinisticko-balkanisticko-machisticko-djubre koje nece da prizna da je i ona nesto dobro & pametno rekla - sto je naravno interno razumevanje izmedju nas :)  )

  - Svi kazu da je godina dana u vojsci izgubljena godina, ali pitanje je koliko mi koji nismo u vojsci pametno iskoristimo tu godinu.

Sa punim priznanjem tezine koju nosi ta recenica mogu reci: ljudi, godinu dana je kratak period... Mislim da sam vrlo pametno iskoristio ovih godinu dana (dosao, stvorio porodicu sa divnom zenicom, nasao posao, jos da me nateraju da propricam holandski ;)  ). Bez laznog ususkavanja: ima vremena, tek sam dosao, moze mi se itd... Sto pre shvatite da je ovde vreme sve, pre dolazite do neceg.

A vremena u Srbiji sam imao na pretek. Iako i nisam - jesam.

Za mnoge od ovog trenutka pocinje pravi ispit, koliko zaista imaju u sebe poverenja da mogu izdrzati 'preko'.Godinu dana se nekome moze ciniti kao izlet, kao odlazak u vojsku.

13+ meseci je ipak druga prica.

I znajte da ako sa tim ne mozete sebe da ukalkulisete bice vam tesko.

Ja...odoh na spavanje.. nije jos vikenAd...

Da...mislim da je ovo zaista adekvatan naslov clanka koji je star dva dana. Do sad vec svi znate (oni koji prate sport/fudbal mada ja sam nisam od takvih) da je odigrana utakmica UEFA kupa izmedju Borca (Cacak) i Ajaxa (Amsterdam). Morao sam otici na utakmicu iz vise razloga od kojih je glavni ipak bio: da li cu ikad imati opet priliku da vidim klub kao sto je Ajax da docekuje klub kao sto je Borac (bez namere da vredjam Cacane, osim ako im ime ne pocinje sa V i nastavlja sa E).

Odosmo mi (nas troJica) u grotlo Amsterdamske Arene. Zaista lep objekat, moderan, sa gomilom pripitih holandjana koji uzvicu krilaticu 'Go Ajax, go!'. Al mLogo zima kad ukljucU klimatizaciju a sedista nisu popunjena ni do desetine kapaciteta.

I naravno podozrivo nas gledaju jer vise licimo na Turke i Marokance no na Srbe. Al dobro sad, ovde se ipak 'postuju prava manjina' (ovo je bilo nesto licno)  ;)

Elem, dobili mi uveravanja da ce doci tri autobusa Cacana i mi gde cemo uzeti karte vec na tribinama pored njihovog (gostujuceg) boksa. O navijacima Cacka procitajte u prilogu koji sledi.

Zagrevanje igraca. Sasvim se jasno vidi al' za neupucene borac je desno.

Pred sam pocetak pustaju zabavno-umetnicki program. Na osnovu tri stvari sam skapirao da je posmatranje utakmica na zapadu ozbiljan psihijatrijski posao: deljenje navijackog-mahajuceg materijala (1) kojim se uz pesmu (2) Que Sera, Sera izbacuju stresovi i potecijalna agresija mahanjem zastavica i pevanjem.

Dodatak: redar(ica) sa ove slike nam je u jednom trenutku ljubazno zapovedila da sednemo jer je 'standing allowed only to the boys in the corner'.

A sad - boys in the corner (navijaci Ajaxa) koji su sve vreme skakali, lupali i skandirali.

i malo slike Ajax-ovog juga gde takodje vazi pravilo kao i na JNA - sto juznije to tuznije  ;)

Konacno, pocinje utakmica

uz mnogo ovoga i malo ovoga  

Jos jedna zanimljivost kakvi su Holandjani: kad je vec pocela utakmica, dolazi otac sa dva sina. Od skoro prazne tribine sedaju na mesta tacno ispod nas jer to im kazu njihove numeracije na kartama. Srecom brzo su otisli, verovatno kad su skapirali da ne navijamo za Ajax :)

Koliku podrsku je Borac imao od svojih navijaca pokazuje sledeca slika, jedina zastava iz fudbalerskog rodnog kraja.

Da se nadovezem na pocetak price, o tri autobusa iz Cacka ugostujucem boxu tribina...Ukupno ih je bilo 0 (i slovima: nula).Ta zastava je nekako zalutala na ovaj mec.

Na kraju, poznat je rezultat od 2:0 za Ajax. Ne mogu da kazem da Cacak nije imao sansi ali se u*sro. I na kraju sledi sta? Odlazak u kisnu noc sa (Jopet) povicima 'Go Ajax, go'. Bljak!