Koliko zaista poznajemo sebe, sopstvene principe i ideale? Umemo li uvideti zlo a da nam neko ne ukaze na zlo? Da li zaista umemo da iz gomile informacija koje nam se serviraju izvucemo ono sto treba a ostatak izbacimo iz glave? Umemo li prepoznati ljude i dogadjaje onakvim kakvi jesu a ne kakvim nam ih serviraju?

Der untergang je nemacki film o poslednjim Hitlerovim danima isprican/preprican od strane njegove licne sekretarice koja je u to vreme imala 22 godine. Oficiri, politicari, porodice, obicni ljudi, kako su svi dozivljavali i prolazili dane pred dolazak rusa u Berlin. Prikaz Hitlera koji gubi kontakt sa realnoscu; saradnika koji su mu verni do samog kraja klicuci njegovo ime i onih drugih koji verujuci u njega ipak ispred svega stavljaju narod. Prikaz ljudi koji su izgubili...Vrlo emotivan i dramatican film koji bih uveo kao obaveznu lektiru.

Pa i pored svega, u filmu se vidi pocetak radjanja novog naroda sa drugacijim shvatanjem; naroda kojeg sam video pre dve nedelje u Berlinu; naroda koji je u centru glavnog grada izgradio spomenik drugom narodu kojeg su hteli istrebiti (u krugu od 500 metara se nalaze Bundestag, Branderburska kapija i Jevrejski spomenik).

Trenutno sam prepun emocija i ne mogu realno da razmisljam niti da razlozno iskazem ovaj topik. Sve sto znam jeste da se u mojoj glavi stalno vrti poslednja recenica u filmu, izjava te sekretarice (sad vec zene u poznim godinama):

* nisam shvatala, i pored svega, da smo pravili takve stvari. Da smo ubili 6 miliona Jevreja. Nista me nije doticalo dok na spomeniku nisam videla ime jedne devojke, mojeg godista, koja je pogubljena  one godine kad sam mu se pridruzila. Tada sam shvatila da mladost nije objasnjenje za ne prepoznavanje istine onakvom kakva jeste.*

Srbijo,  prepoznaj.