Zivot u Srbiji i dalje drema
Leto ide, zima puna kise i snega
Sve je isto samo mene nema... 

 

Nakon tri meseca golgote u iscekivanju svrsenog cina pred ministarstvom pravde, dobih ja moje papire i nakon vaganja izmedju 'sta sad u NL' i 'birokratija u SER koja me ceka da je razresim' prevladalo je ovo drugo.

Tako sam ja posle 100 dana (ali ne Vlade) sleteo na aerodrom Nikola Tesla. Na pasoskoj kontroli me jesu malo cudno gledali. Vrteli po pasosu, vrteli, no ne nadjose nista zbog cega bi me zadrzali te me samo pustise unutra. I ja po prvi put prodjoh unutar sale za dolaske kao posetilac u rodnom gradu.

Drugar me sacekao na aerodromu, seli u auto i krenuli put grada. Put kojim sam isao mnogo puta, ulice po gradu poznate ali to vise nije toliko moj grad.

To mi je sad grad secanja i uspomena, grad prijateljske i rodbinske ljubavi, grad sete i tuge za roditeljima.

Ali vise nije MOJ Beograd koliko god da ga poznajem od detinjstva.

Prijatelji i rodbina sa standardnim pitanjima. 'Kako ti je gore, jeste li se snasli, da li ti se svidja, kako sa jezikom i poslom, kakve su kirije, sta cete za stan, kako ti se cini mozes li, pratite li sta se desava ovde, sta pricaju gore o nama, kako se tebi ovde cini nakon nekoliko meseci' itd...

A ja sam samo jurcao po celom gradu da obavim poslove i vidim ljude.

 

Najtacnije stvari koje vam neko moze reci o zivotu u inostranstvu su:

1. zivis za odlazak sa porodicom na odmor, dani se provode u vrlo uskom krugu prijatelja koji se periodicno vidjaju

2. osobi koja je sama otisla u inostranstvo, bez ikoga iz starog kraja, makar isla  i kod rodjaka ili partnera u jednom trenutku ce shvatiti koliko teski neki trenuci mogu biti, kad ne nedostaju mesta vec ljudi sa kojima se neko poveravao i ko te poznaje ceo tvoj dosadasnji zivot.

A Srbija...kao Srbija...Sve manja i manja a na celu i dalje ljudi koji...aj necu da psujem.