Početak jeseni 2000-te godine, Septembar mesec. Lep dan napolju, sunčan, ni previše topao ni hladnjikav. Jedan od onih dana koji ostanu u sećanju naročito nama koji se preselimo u svežije krajeve.

Tog dana nam je došao moj ujak u posetu da nas, kako se kod nas kaže, vidi kako smo. Bio je tih, dobričina i svakom je pomagao ali nije trpeo da ga neko iskorištava. Tog dana je došao sa vidnom senkom preko lica.

 

-     - Jel vidiš šta se dešava? – pitao me je on 

      - Naravno – odgovorih

 

U toku su bile završne pripreme za svrgavanje Miloševića sa vlasti, samo to tad nismo znali. Ljudi su masovno demonstrirali po ulicama, duvali u pištaljke i udarali u bubnjeve i lonce. Klimaks izazvan pritiskom pod sankcijama, nemaštinom, lošom privredom kad smo živeli od 5 nemačkih maraka mesečno. 

 

-       - Ideš li i ti na Trg (Republike u Beogradu)? - nastavi moj ujko

-      - Naravno da idem. Neću valjda sad da odustanem? – rekoh bez oklevanja

 

U to vreme sam studirao Građevinski Fakultet i samim tim kao student pripadao grupi koju su svi mislioci i pisci uvek smatrali za najrevolicionarniju. Taj bunt moje generacije je u stvari počeo sa devetomartovskim demonstracijama ’91 kad smo to više radili iz zezanja i dosade nego što smo shvatali političko ekonomsku situaciju u zemlji. Onda je nastao mračan i turbulentan period počevši sa hiperinflacijom ’92-’94 i vojni rok ’94 kad je bila vojna akcija Oluja. Preko raspada Jugoslavije i republičkih ratova, međunarodnih sankcija, dolaska Miloševića na vlast i na kraju rat na Kosovu i Metohiji. Neko je morao da odgovara za svo to sranje kroz koje smo prolazili. Taj neko je bio Vođa. Milošević. Ko drugi.

 

Sve to sam ja detaljno ispričao, sve to što me je mučilo i pritiskalo i kao mladoj osobi delovalo suludo šta svetske organizacije i vlade rade jednoj zemlji i hiljadama ljudi zarad jednog čoveka. Slobodna evropa, Dojče vele i ostali su suptilno sugerisali da će SR Jugoslaviju Evropa oberučke primiti, Srbi neće biti negativci, ma kule i gradove samo da on ode.

 

- Mora da ode. – zaključih svoj monolog ponosan i pun energije

 

Ujko me je samo tiho gledao, ozbiljno ali zabrinuto.

 

Da li ti zaista misliš da će da ti bude bolje ako on ode?

- Ne znam – odgovorih – ne znam hoće li biti bolje ali znam da neće biti ovako. Biće drugačije. Neće me pritiskati, imaću slobodu.

- Čuvaj se – reče mi ujko i pređosmo na druge teme.

 

Tad nisam shvatio višeznačne vrednosti tog saveta. 

 Dvadeset godina unapred – Jugoslavije više nema. Rascepali su Srbiju i Crnu Goru. Narod na Kosovu i Metohiji gine i trpi uvrede i dan danas. Kad neko u Hrvatskoj, Bosni ili nekoj drugoj državi regiona ima unutrašnji problem stavlja Srbiju na tapet kako ima ekspanzionističke namere. Već dve godine radim od kuće i sad gledam ovo ludilo sa kovid propusnicama. Otežan odlazak u bioskope, kafiće, putovanja i odmori. Lekari i medicinski radnici su maltene preko noći od heroja došli na stub srama da im hoće i licence uzimati ako rade savesno svoj posao. Ali sve će biti u redu ako zavrnemo rukave. Samo da poslušamo šta nam se kaže i ne trebamo da brinemo.

 

Been there done that.

 

Disclamer: ovo je samo informativni članak i nije usmeren protiv vakcinisanih. Ili nevakcinisanih.