Ne mogu a da se ne osvrnem na poslednje vesti međunarodne zajednice, tj međunarodog suda pravde, kojom su tako lepo oprali ruke da mi je sasvim jasno zašto je Dante rezervisao najdublje krugove pakla za advokate i političare.

Iskreno, ne iznenađuje me takva odluka suda jer, budimo realni: kadija te tuži, kadija ti sudi. Zar smo zaista mogli očekivati odluku kakvu su nam najavljivali Tadić i Jeremić? Previše truda, vremena i novca je uloženo od strane određenih zemalja da bi sad pljunuli sami na sebe i svoje poteze.

Ali ono u šta ne mogu da verujem jeste da u Srbiji još uvek ima ljudi koji veruju u retoriku vladajuće grupe ljudi; da oni na neki način i dalje uspevaju da dobijaju tolike glasove na izborima.

Ipak suštinsko pitanje jeste: da li Srbija može biti novi David? 

Nisam siguran da dobro razumem ono čemu nas pokušavaju učiti kroz pravoslavlje: Srbi su narod nebeski i važne su duhovne osobine; mi (srbi) smo uvek bili i bićemo duhovni pobednici.

Ako jeste tako, zašto se onda vezujemo za materijalno i tvrdoglavo ne odstupamo od cigle i maltera uprkos činjenici da je ekstremno mala verovatnoća da Srbija može biti uspešan David?

Nisam od ljudi koji kažu da trebamo kosovo zaboraviti, ali definitivno ne želim da parče zemlje postane razlog za tamničenje miliona ljudi.

Zemlja i zgrade često menjaju vlasnike, da nije tako onda bi italija kao naslednik Rimske imperije mogla polagati pravo na većinu Evrope, Egipat na dobar deo Afrike, Austrija na sloveniju i hrvatsku, Mađarska na vojvodinu, itd...Ako gledamo na to  "šta je čije nekad bilo". 

Ali, Peru i danas neguje tradiciju naroda koji je tu živeo pre nekoliko stotina godina, indijanci u Americi iako su svedeni na nivo rezervata i dalje pričaju o svojim pretcima i običajima... 

Mislim da je važnije da pokoljenja ne zaborave ko smo i odakle smo, šta nas čini kao narod, jer ipak verujem da je duhovno važnije od svetovnog.

A svetovno se može uvek kad-tad vratiti...